Izvor: Politika, 11.Jun.2010, 00:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ZID
Ipak, najpotresniji zid koga se sećam jeste onaj koji opasuje Crveni krst u Siminoj ulici
Kada su čuvenog reditelja vesterna Džona Forda jednom prilikom upitali kakva poruku nose njegovi filmovi, on je odgovorio: „Poruke se šalju poštom a ja pričam filmske priče”. Maršal Makluan, čija se vizija globalnog sela nakon informatičke revolucije eto konačno ostvaruje, još šezdesetih godina prošlog veka je rekao: „Medij je poruka”. Kakva je situacija danas u vezi sa >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << slanjem poruka? Što se tiče ovdašnjih prilika, čini se da naš glavni medij za razmenu poruka predstavlja obični – zid.
Pri tom ne mislim na grafite, oni predstavljaju neku vrstu pučke umetnosti. U svakom slučaju, kao i ostala umetnička dela, grafiti ne nose određenu, jasnu poruku već kao hijeroglif ili znak u kineskom pismu predstavljaju u isto vreme i crtež i tajnu. Međutim, u poslednje vreme, grafiti se, koliko sam primetio, povlače pred jednom drugom najezdom. Zidovi oko nas su prepuni pismenih poruka. Na stambenim zgradama, školama, ustanovama, ogradama, podzemnim prolazima i svemu što može poslužiti kao podloga za pisanje skoro da više nema mesta za nove poruke. Ako se i pojavi neka sveže renovirana kuća (a njih je malo) ona odmah postaje idealna prilika za nove natpise (a prvi koji će osvanuti biće već poslovično ciničan: „Džaba ste krečili!”)
Šta poručuju naši zidovi? Sve što vam pada na pamet, pa i mnogo više. Poruke su političke, privatne, sportske, nesportske, ljubavne, nacionalističke, prostačke, propagandne, homofobične, pesničke, erotske… Izražavaju ljubav, mržnju, politička i seksualna opredeljenja, jeftinu filozofiju, uvrede, upozorenja, apele, pretnje, agresiju, duhovite opaske… Teško da bi se bez ozbiljnog uranjanja u tu problematiku moglo nabrojati šta sve na našim zidovima piše. Ako natpisima dodamo i plakate, nalepnice, reklamni materijal i ostalo papirnato zagađenje koje je posvuda izlepljeno, prelepljeno ili visi pokidano, onda je jasno da sa naših zidova poruke prosto – vrište.
Prvo što će se svako upitati je: zašto ljudi ovde imaju toliko izraženu potrebu da svoja shvatanja, ukus i opredeljenja poručuju drugima baš preko zidova? Zar ne postoji nekakav drugi, nazovimo ga „regularniji” način da to učine? Mislim da se odgovor sam nameće: izgleda da u ovoj zemlji jako mnogo ljudi živi veoma loše i da, izgleda, nema drugog načina da to iskaže.
I još nešto. Spoljašnji zid, onaj koji je okrenut ka ulici, pored toga što ne pripada nikome (dakle, svačiji je), predstavlja, po svoj prilici, i neku vrstu arhetipskog mesta za slanje poruka. Najbolji primer za to je, svakako, najpoznatiji među zidovima – Zid plača. U njegove pukotine i uske proreze između kamenih blokova, koji su nekada sačinjavali Solomov hram, milioni posetilaca Jerusalima, tog najstarijeg i najsvetijeg grada na svetu, ubacuju poruke upućene Sudbini. Čin gurkanja papirića u Zid plača, sa željom koja bi nam, ukoliko se ispuni, promenila život, predstavlja u stvari slanje poruke pošiljaocu, to jest nama samima. Želja nam se, naravno, neće ostvariti ali smo zato Fatumu bar poslali glas o sebi i to će nas donekle umiriti.
Ili Berlinski zid, onaj koga više nema i koji je, kao kod Makluana, sam za sebe postao poruka, to jest paradigma podeljenog uma. Kada sam ga poslednji put video, sa osmatračnice na zapadnoj stani grada, nedaleko od ček point „Čarlija”, s jedne strane, istočne, bio je avetinjski uredno okrečen a sa druge, zapadne, išaran milionima poruka. One su bile namenjene onima preko puta, ali ovi ih nikada nisu mogli pročitati već zbog same činjenice što im prelazak u Zapadni Berlin nije bio dozvoljen. Uzaludnost ispisivanja tih poruka na Berlinskom zidu je bila više nego očigledna, ali je, pretpostavljam, takođe služila kao neka vrsta utehe.
Ipak, najpotresniji zid koga se sećam jeste onaj koji opasuje Crveni krst u Siminoj ulici. Drugog dana hrvatske akcije ,,Oluja”, kojom su stotine hiljada Srba proterane sa svojih ognjišta a ovde od strane Miloševića dočekane krajnje bezosećajno, prošao sam pored tog zida. Prizor je bio nestvaran: na njemu su bile izlepljene stotine, možda i hiljadu cedulja koje su sve odreda nosile poruku gde je ko u tom trenutku i kako se može pronaći. Izgubljeni u najstrašnijem trenutku svoga života, ti ljudi su izabrali zid kao poslednju nadu, kakvu-takvu izvesnost. Kada je sledećeg dana na Beograd pao letnji pljusak, koji je obradovao njegove žitelje željne osveženja, kiša je sprala sve te poruke i one su jedno vreme ležale pored tog zida umrljane i neupotrebljive, sve dok ih radnici Gradske čistoće nisu počistili. Slična sudbina je zadesila i autore poruka...
Goran Marković
objavljeno: 11.06.2010.
