Izvor: Politika, 13.Jun.2015, 09:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vučić treba da ide u Srebrenicu
Ne mora svaki srpski lider da ide u Srebrenicu, ali sadašnji premijer treba da ode, ipak je ovo 20. godišnjica, zašto bi se obazirao na proteste onih koje je ostavio u radikalskim uniformama
Nije lako biti Srbin i suočiti se sa mogućnošću da čitav svet u budućnosti 11. jul obeležava kao Dan sećanja na genocid koje se vezuje za strahotne događaje u Srebrenici pre dve decenije.
Britanija povodom zločina koji je Vojska Republike Srpske počinila nad bošnjačkim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << stanovništvom u Srebrenici predvodi inicijativu za izradu rezolucije Saveta bezbednosti UN, dokumenta za koji jedni misle da raspaljuje stare strasti i aktivira neraščišćene račune, dok ga drugi ocenjuju kao ohrabrenje pomirenju i kao dobrodošlu opomenu za budućnost u regionu kojim lebde zli duhovi nacionalizma.
Srpski zvaničnici čekaju više detalja o „namerama” Londona. Šef diplomatije Ivica Dačić ne poriče da je apsolutno nesporno odavanje počasti žrtvama bilo kog zločina, tako i zločina u Srebrenici, ali upozorava da je protiv toga da se godišnjice zloupotrebljavaju u političke svrhe.
„Mi očekujemo da se na isti takav način svet odnosi i prema zločinima koji su počinjeni nad srpskim narodom”, kaže Dačić iako valjda svestan da od takvog relativizovanja pojmova nema ništa.
Beograd će se suočiti sa rezolucijom UN o Srebrenici. Možda i sa sličnom rezolucijom Evropskog parlamenta. Nije ovo prvi put da se raspravlja na ovu delikatnu temu oko koje je Srbija oštro podeljena.
Skupština Srbije je marta 2010, pozivajući se na presudu Međunarodnog suda pravde kojom je utvrđeno da je u Srebrenici jula 1995. izvršen genocid, usvojila Deklaraciju o osudi zločina u Srebrenici. U tekstu se osuđuje zločin na način utvrđen presudom pomenutog suda, ali je izbegnuto pominjanje termina genocid.
Ovako sročena, polovična deklaracija kritičarima je davala za pravo da kažu da Beograd nije imao hrabrosti da ide do kraja, dok je druga grupa kritičara ostala pri uverenju da je i to predstavljalo nepotrebno izvinjavanje. Debata o Srebrenici tako nikada nije dovedena do kraja. Od osporavanja pojma „genocid” do broja od 8.000 pobijenih Bošnjaka.
Šta će Beograd sada odlučiti naravno da zavisi od teksta britanskog nacrta. U saopštenju britanske ambasade u Sarajevu stoji: „Tačan sadržaj rezolucije se još dogovara sa partnerima, ali nadamo se da će se njom odati počast žrtvama genocida u Srebrenici i svima koji su patili na svim stranama u ratu, te da će ohrabriti dalje korake ka pomirenju i boljoj budućnosti za Bosnu i Hercegovinu.” Deluje uravnoteženo.
Ne znam koliko je Britancima za ideju o rezoluciji doprineo Tomislav Nikolić svojom ničim neizazvanom i politički ishitrenom izjavom da svakako neće ići na mesto čiji je zločin dobio magnitude genocida, ali siguran sam da ih je znatno inspirisao Milorad Dodik.
Predsednik Republike Srpske ponavlja da u Srebrenici nije bio genocid već „veliki zločin”. Premijerka RS kaže da su inicijative za donošenje rezolucija o Srebrenici u funkciji destabilizacije i daljeg udaljavanja naroda u BiH, ali i svojevrsni udar na Srpsku.
Pravo je vladajućih političara Srpske da misle da u Srebrenici nije bilo genocida. Nisu u tome usamljeni. Niko ne može da vas natera da prihvatite ono s čim se ne slažete, ono što je suprotno temeljima na kojima gradite sopstvenu politiku.
Dodik veruje da je podrška izveštaju Komisije za Srebrenicu nešto „zbog čega će teret snositi buduće generacije”, ali pre bih rekao da će taj teret buduće generacije snositi zbog njegove negacije Srebrenice.
Nemam utisak, barem zasad, da je, kako Dodik tvrdi, najavljena rezolucija uperena protiv Srba. Po toj logici bi svaka komemoracija u Aušvicu bila uperena protiv Nemaca.
Dodik permutuje stvari. On pravilno prepoznaje da rezolucija, sem podsećanja na genocid, nekoga gađa, ali to nisu svi Srbi, već srpski počinioci zločina, a biće i oni Srbi koji, kao on, demantuju razmeru srebreničke katastrofe.
Predsednik Srpske svakako može da vodi politiku za koju smatra da će ga održati na vlasti. Problem je međutim kada Dodik, koji nije jednom iskazao svoje pijemontističke ambicije okupljanja Srba, očekuje da Beograd zarad specijalnih odnosa prati njegovu politiku.
Interes Srbije je da normalizuje odnose na Balkanu, posebno tamo gde su Srbi počinili zločine. Aleksandar Vučić nije slučajno za prvu posetu inostranstvu u svojstvu premijera odabrao Sarajevo.
Nesumnjivo je da inicijativa da se svetski Dan sećanja na genocid vezuje za zločin koji su počinili Srbi izaziva mučninu. Ali, kada međunarodna zajednica bude svakog narednog 11. jula razmišljala o poukama jednog od najmračnijih trenutaka u istoriji UN i potvrđivala rešenost da se spreče genocid i zločini protiv čovečnosti, jedini način da se spere ljaga sa srpskog naroda jeste biti u Srebrenici i pokloniti se senima žrtava.
Ne mora svaki srpski lider da ide u Srebrenicu, ali Aleksandar Vučić bi trebalo da ode. Ipak je ovo 20. godišnjica. Zašto bi se obazirao na proteste onih koje je ostavio u radikalskim uniformama i u miljeu nacionalizma i nespremnosti da Srbija, ne odričući se sopstvenih žrtava, iskaže poštovanje žrtvama zločina kakav, priznajmo, nije nigde tokom poslednjih ratova počinjen nad Srbima.
Ukoliko je cilj britanske rezolucije pritisak za eksplicitno priznavanje genocida, onda se može očekivati da Srbija neće želeti da menja formulacije iz sopstvene skupštinske rezolucije. Što je razlog više da Vučić bude u Srebrenici.
Kada se Boris Tadić svojevremeno izvinio Hrvatima, pisao sam da je to prvi korak koji je od Tadića političara mogao da napravi Tadića državnika. Sada isto to mogu da kažem za Vučića.
