Izvor: Blic, 12.Nov.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vrtimo se u začaranom krugu
Vrtimo se u začaranom krugu
Predstava 'Zločin na kozjem ostrvu' je bajka o egzistencijalizmu koja je ujedno i politička alegorija, a sadrži elemente klasičnog, naturalističkog i teatra apsurda – rekao je Nebojša Bradić, reditelj ovog komada, rađenog po tekstu Uga Betija, koji je preksinoć imao svoju beogradsku premijeru na sceni Beogradskog dramskog pozorišta. Reč je, prisetimo se, o predstavi rađenoj u koprodukciji ovog pozorišta i XV festivala 'Budva – grad >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << teatar', a čija je festivalska premijera bila 29. jula u Budvi. U ovom komadu - koji govori o životu tri usamljene žene na ostrvu - igraju Mirjana Karanović, Nataša Šolak, Milena Pavlović, Goran Šušljik i Mile Stanković, kostimografska rešenja potpisuje Maja Nedeljković, scenska Zoran Ristić, a muziku Isidora Žebeljan. U čemu se ogleda ta politička alegorija?
- U činjenici da se u ovoj predstavi tretiraju pitanja krivice i odgovornosti, pravde i sažaljenja. Tu su teme koje su obeležile i život pisca Uga Betija, s obzirom da je on bio sudija. Problem, na primer, odgovornosti i krivice više je nego aktuelan u našoj društvenoj realnosti. Kako gledate na to u realnosti?
- Trudim se da poslove koje obavljam, zajedno sa svojim saradnicima, obavim na vreme i da odluke donosim što ranije. Jer, veoma je važno da odluke budu uvremenjene, a svako odlaganje ne vodi dobrom ishodu. Bolje je naći svoje mesto i iz te pozicije učestvovati nego stvari posmatrati sa strane. To je, negde, smisao mog bavljenja pozorištem, a posredno i društvenim aktivnostima.
Vi imate i političku težinu, kako iz tog ugla procenjujete stvari?
- Mislim da se stvari kreću dobrim pravcem sa problemima koji su jasni svima. Reforme, odnosno integracioni procesi podrazumevaju prilagođavanja sa svih strana, što znači prihvatanje problema na tom putu pa, ako baš hočete, i izvesne žrtve. Mislim da ljudi ne očekuju neke nove revolucije i da su svesni činjenice da će, ubrzo, živeti bolje. 'Zločin na kozjem ostrvu' ste radili u kooprodukciji sa festivalom 'Budva grad teatar'. Kako gledate na probleme u odnosima između Srbije i Crne Gore?
- Mislim da je regionalna saradnja nešto veoma važno i potrebno. Postoje interesi zbog kojih se ljudi po raznim osnovama udružuju. Kulturne potrebe su tu među prvima. Vidite, kad razlozi za nešto dobijaju primarno lokalni karakter onda tu, bojim se, nešto nije u redu. Uprkos političkim potezima bilo kakve vrste na umetnicima je da učvršćuju te veze, čak i da ih uspostavljaju kada ih političari sruše. U kruševačkom pozorištu počeli ste da radite komad po delu Dobrice Ćosića. Mislite li da je ovo pravi trenutak da se, neka, njegova dela postave na scenu?
- Imajte u vidu da mi još uvek nemamo distancu prema vremenu u kome živimo. Ćosićeva saga o jednoj srpskoj porodici ima značenje za našu konjiževnost kakvo za Nemce, na primer, imaju likovi Tomasa Mana. Ćosićeva saga započeta u 'Korenima', nastavljena u 'Vremenu smrti', bavi se uzrocima i posledicama odricanja nacionalnog identiteta. Vidite, odnos prema tradiciji mora biti istovremeno i kritički i negovateljski. Rušenje i odbacivanje ne vodi dobrom ishodu. Šta ističete u prvi plan predstave?
- Ta Ćosićeva drama ne proističe iz neonacionalističkih pobuda, niti im povlađuje. Naprotiv. Ona je posledica nesuglasja čoveka sa samim sobom. Bavimo se tim začaranim ljudskim krugom: politika, strah od režima, od teškog života, nesigurnost...Naravno, pokrećemo pitanja, koja su inače vrlo važna u Ćosićevom delu - despotizam patrijarhalnih odnosa, odnos prema ženi, ljubav kao slabost... Sve to zajedno pripada začaranom, krugu u kome svi mi po malo vrtimo. Da li je po vašem uverenju ljubav slabost?
- Ona je nešto što nas pokreće i inspiriše. A može i da uništi. Ali, mi vrlo često kada govorimo o bolu, na primer, imamo prema tim emocijama olimpijski odnos, tačnije posmatramo stvari sa visine. Drugim rečima, stidimo se da priznamo da jesmo slabi u nekim trenucima. I imamo specifičan odnos prema ljudskoj nesreći, a teško se otvaramo i još teže pokazujemo svoje emocije. Mislite li da ljudi ovih prostora poklanjaju dovoljno pažnje fenomenu ljubavi? - Čak i sam odnos prema ljubavi je nešto, čini mi se, pomalo zaboravljeno na ovim prostorima i u ovim vremenima. Sigurno da svakodnevna briga oko egzistencijalnih pitanja guši emotivnost i na taj način, nesumnjivo, osiromašuje ljudski život. Ali, sve je to taj začarani krug.
Reforme su iznad stranaka Kako, kao član G 17 plus, gledate na raskole koji obeležavaju političku scenu Srbije?
- Ono što je najvažnije to je činjenica da reforme idu, napreduju. Naravno, kada se iz određenog ugla pogleda na problem vide se i određeni lične ili liderske pretenzije. Ali, mislim da je interes svih stranaka iznad tih nesuglasica jer je usmeren upravo na te reforme, odnosno integracioni proces u Evropu. To je kohezioni faktor koji je po meni vrlo bitan za ovaj trenutak. Tatjana Nježić
