Izvor: Blic, 07.Feb.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vrtimo se u krug k’o konji u cirkusu
Vrtimo se u krug k’o konji u cirkusu
Jagoš Marković režira predstavu 'Govornica' u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, i to po sopstvenom tekstu! Kako sam kaže, ima vrsnu glumačku podelu u kojoj su kako doajeni tako i mlade snage našeg glumišta, (Rade Marković, Ksenija Jovanović, Đurđija Cvetić, Predrag Ejdus, Cvjeta Mesić, Olga Odanović, Vojin Ćetković, Aleksandar Srećković, Marinko Madžgalj i Stefan Kapičić). Pozorišna čaršija šuška da je već napisao >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << četiri(!) drame, no o tome drugom prilikom. Premijera se očekuje polovinom februara.
Da ne menjate profesiju?
- Toliko lud još nisam da pomislim da sam pisac! Anđeli s vama, i sa režijom jedva izlazim na kraj (smeh). Šalim se...
Šalu na stranu, o kakvom komadu je reč?
- Dogovarajući se sa Gorčinom Stojanovićem šta bih mogao da radim predložim mu temu. On prihvati, i tako ja sedoh da napišem komad. Sada sam toliko u procesu rada na predstavi i sa glumcima da mi to leto i to pisanje deluje kao neka davna prošlost. Primetio sam da se ljudi vrte u krug, da se vrtimo u krugu, da se iste situacije ponavljaju a da vreme, koje ključni faktor u ovoj drami, prolazi. Moram da kažem da drama nisu te reči, to je salata od reči kod pojedinih likova; kao što je i naš život, ja to tvrdim. Deset ljudi je u redu za govornicu. Odu. Evo ih kroz 30 godina. Isti im je sagovornik, ista priča, strast jača, telo slabije.
Kako to mislite?
- Naš život nije verbalna komunikacija, ona je njegov manji deo. Komad se zove 'Govornica', oni više govore, siroti, nego što žive. Likovi stoje pred govornicom, čekaju red, svako priča svoju priču, mi sagovornika sa one strane ne čujemo...Možete misliti koji je to glumački zadatak. Srećom, imam odličnu podelu. I oni, tako, svakih tridesetak godina vrte uvek istu temu. Ništa nisu naučili. Oni gube telo, organe, sebe, i život ih pojede i oni život pojedoše ali za suštinske uvide nisu smogli snage. Vrte se u začaranom krugu kao muve, u začaranom krugu što ideala, što strasti, što fiksacija, što zabluda koje bujaju. Duh im je jači kao i želja, uprkos prastarosti.
Jeste li vi to zapravo detektovali neki od suštinskih ljudskih problema?
- Toliko mahnit nisam da pomislim da sam kadar detektovati bilo kakav suštinski ljudski problem. Ali, uočio sam da se istom čoveku, pre svega meni, u životu iste stvari zapravo ponavljaju. Taj isti čovek stalno optužuje druge, stalno su mu krive nekakve okolnosti. Shvatio sam da mi sami, dobrim delom, stvaramo te okolnosti. Sami magnetišemo događaje. Odnosno, postoji kolosek kojim mi uporno idemo, cepamo se, ostavljamo bubrege, grlo, nokte, kosu, a ko’ ludi idemo i nećemo da odstupimo. Vrtimo se u krug k’o oni konji u cirkusu. Malo je onih koji su kadri to prekinuti. Neki od likova u predstavi i pokušavaju to da prekinu, al’ vrlo često na pogrešnu stranu. Na kraju ipak dođe do preokreta, do spasa, ali o tome nećemo.
Da li je tekst dobar sa rediteljske tačke gledišta?
- U svakom slučaju nemilosrdan sam kad su štrihovi u pitanju. Sklonio sam dvadeset, trideset strana koje mi kao reditelju ne trebaju. A kao u svakoj velikoj bliskosti potrebna je duplo veća i svest i odgovornost. Jer, pogled na svet je isti i kod pisca i kod reditelja. Suočio sam se sa paradoksom; što veća sloboda to veća mora biti mobilizacija, čak strogost.
Na šta ste zapravo mislili kada ste definisali ideju o tome da su reči tek mali deo ljudske komunikacije?
- To je jedna od ključnih stvari u ovom komadu. Svi mi jedno mislimo, vrlo često drugo radimo, treće želimo, a četvrto govorimo. Ovde je svesno pisano samo ono što se čuje, salata od reči, a to je toliko banalno i trivijalno. Stalno govorim glumcima da ne glume reči i slova, već odnose, boje, prećutano. Koliko puta ste opsovali u sebi, a izgovorili što god kulturno? U životu retko slušam šta mi ko priča, ali detektujem način. Često čitam titlove. Ne ‘vatam se više za reči, naročito ne u životu. Reči su kao monete, one služe i da sakriju, i da napadnu, i da se proture... One su svašta. Tek, do čega smo došli u ovom razgovoru? Da one vrlo često nisu istina ili da u njih ne staje sve. Bar ne nama smrtnicima.
Sa čime se susrećemo ako tu situaciju u kojoj su reči samo deo komunikacije, i to ne baš uvek istinite, sagledamo na nivou političkog plana ove zemlje?
- Ništa se trenutno ne razumem ni u društveni ni u politički plan. Živim u karantinu. Dok ne izađe premijera ne znam ništa drugo. Potpuno sam posvećen teatru. A kada ću da budem posvećenik ako ne sad kada sam dobio i priliku i toliko poverenje JDP-a. Vidite, ima nešto što nam niko ne može oduzeti, a to je naš način rada. Kući ne nosim ni svoje uspehe ni neuspehe, već način na koji smo radili te predstave. Ne živimo i ne razmenjujemo se sa idejama nego sa drugim ljudima. Kaže jedan hrišćanski mislilac da nisu bogu ugodna velika dela, nego velika ljubav sa kojom se ona čine. Ne merim veličinu našeg dela, čak ni ljubav. Ona to jeste ili nije, ni velika ni mala. Ona je ljubav. A mi s ljubavlju radimo. Zida se nova zgrada, čuju se zvuci, mi ujutro dođemo a po mraku izađemo, vani sneg, sunce, ego je svako ostavio kod kuće...celo pozorište mobilisano...lepa, lepa atmosfera. Netipična za institucionalni teatar. Ne volim zavere i zavereničke projekte. Volim kad cela kuća diše isto. Kad je to zajednička predstava. To me zajedništvo ispunjava i daje vetar u moja jedra.
Nemate komentar za Ustavnu povelju izmedu Srbije i Crne Gore?
- U svakom slučaju, šta je da je, ne mogu živ u grob da legnem oko Srbije i Crne Gore! Što sam se iskidao, iskidao sam se. Oni koji odlučuju - ne bio im ja u koži. Njihova odgovornost je nešto nad čime ja stojim zaprepašćen. Jedva i sa ovom mojom koja mi je data izlazim na kraj.
Šuška se da ćete uz režiju a, evo sada i pisanje, da snimite i muzički CD?
- Ja lud jesam ali glup nisam, al’ ovo ne smete da stavite u naslov (smeh). Novi časovnik
- Tvrdim da nije vreme samo ovo koje mi znamo i merimo. Stalno pričam da će u ovom veku da se nađe neko drugo i drugačije vreme. Neki novi časovnik. Tatjana Nježić
