Izvor: Blic, 23.Jan.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vrištim svoje mišljenje
Vrištim svoje mišljenje
Ana Vučković je novo ime u savremenoj srpskoj književnosti. Ova devojka rođena novembra 1984. godine već sa svojim prvim romanom 'Epoha lipsa juče' ('Narodna knjiga') probila se među sedam dela koja su u najužem izboru za prestižno književno priznanje, NIN-ovu nagradu za roman godine, i tako postala apsolutno najmlađi autor koji kome je to pošlo za rukom. Njena knjiga na moderan i inventivan način prožima zbivanja u životima mladih ljudi >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << današnjice, između ostalog, na prostorima Španije i Amerike.
Govoreći o činjenici da se našla u najužem izboru za NIN-ovu nagradu Ana za 'Blic' kaže:
'Veoma sam iznenađena. Ma šta iznenađena - šokirana sam. Jer, ipak sam ja u toj igri autsajder. Nisam se nadala da će biti bilo kakvog odjeka. Ali, moji prijatelji sve ovo shvataju ozbiljnije nego ja. Meni još uvek to nije doprlo do mozga. Barem ne za sada.' Knjiga je puna pominjanja filmova i asocijacija na razne fimove kao i 'uputstava' koju muziku treba slušati uz određeno poglavlje?
- Jeste, jer studiram Fakultet dramskih umetnosti i jednog dana želim da se bavim filmom. A i, priznajem, filmofil sam. Kada zamišljam i maštam sve vidim u slikama koje se smenjuju, tako da sve izgleda kao film. Muzika je najbitnija u mom životu. Možda će doći dan kada ću se baviti i muzikom. Nekada sam bila gotovo opsednuta klasikom a sada me više zanimaju rok i pop. Muzika mnogo govori o ljudima i igra veliku ulogu u njihovim životima bez obzira da li su oni toga svesni ili ne.
Otkud taj nagon, da citiram reči sa korica, za 'vrištanjem svog mišljenja'?
- Jer, sve je sivo i jednolično i smatram da samo vrištanje može da probudi stvari. Krik! A i to je, priznajem, moj senzibilitet i temperament. U vašem roman, na primer, na nekoliko mesta se pominje 'grickanje usana po Frojdu', što je po njemu seksualna frustriranost. A na šta vi želite da skrenete pažnju?
- Pa, između ostalog, i na tu seksualnu frustriranost. Primetila sam da mnogo ljudi gricka usne. Često, recimo u prevozu posmatram ljude i vidim da veliki broj gricka usne. To možda govori i o nekoj usamljenosti. U mojoj knjizi se govori i o međuljudskim odnosima, odnosno o toj usamljenosti i o tome kako čovek ne treba da bude sam. Tačnije, da je to omča koju neko sam sebi stavlja na vrat. Ljudi uglavnom ne obraćaju pažnju na gestove poput grickanja usana, a upravo ih to odaje. Interesovala me pozadina svega toga. I, šta je pozadina?
- Mislim da je Frojd prilično bio u pravu (smeh). Ili je to možda zamena za neku drugu razonodu, ili neka (hronična) nervoza, ili možda jednostavno taj proces obnavljanja. Znate li da je usnama potrebno samo dva dana da se obnove? Iz vašeg romana se da videti kako vi ne odustajete a da vaši junaci odustaju od života, od veze, od potrage za smislom. Je l’ to neka matrica vaše generacije?
- Mislim da u osnovi jeste. Nisam ja to namerno tako prikazala. Jednostavno sam posmatrala i to me vodilo. Čini mi se da je to neki, uslovno rečeno, realan proces koji se događa. Takvi smo mi danas, u priličnom broju. Kakvi?
- Pa, odustajemo! Zapravo, imamo neku priču koju bi da pratimo i čak i kada imamo nekakvu snagu da izguramo mi stanemo na pola. Iznenada se zaustavljamo. Naizgled bez razloga. Ima tu, između ostalog, i beznađa i diktata vremena u kome živimo, ali ponajpre toga što mladi ljudi u sebi, odnosno u svom malom kosmosu najčešće nisu zadovoljni. Ljudi sa kojima se družim, metaforično rečeno, imaju ogledalo i svakodnevno se preispituju. U romanu ste izrazili zanimljivu dilemu:'Pitam se zašto ljudi naručuju ‘blody mary’ kad je krv mnogo slađa i jeftinija'. Dakle, na šta vas asocira reč krv?
- Upravo se vračamo na Frojda, možda je to razlog zbog koga ljudi sisaju sopstvenu krv. Uvek sam mislila da je krv nešto lepo i asocira na strast, inače to je moja omiljena boja. A krvi kao nasilja ima naravno mnogo u okruženju ali ne i u mojim asocijacijama. Mnogo je ljudi, rekla bih, koji vole nasilje i ono ih uzbuđuje. Poplavljeni smo nasiljem i u medijima i u realnosti. Ali lično u tome zaista ne vidim ništa uzbudljivo. Ima mnogo uzbudljivijih stvari i situacija. Na primer?
- Filmovi, muzika i lična krativnost! Takođe ste napisali 'Prosečna autobuska stanica Evropske unije. Čisto. S automatima za hranu. Čovek ne može zaista da pati ili iščekuje nešto u toj sredini.'
- To zapravo potvrđuje tezu da nije patnja uvek patnja ma gde se nalazili. Dakle, s jedne strane način patnje zavisi od mesta na kome se nalazite. Jer, kad imate lični problem a na to vam se nadoveže beda i haos u društvu sve postaje daleko teže. Sa druge strane lična patnja je u suštini svuda ista. Napisala sam to inspirisana Španijom. Naime, to je zemlja u kojoj je sve savršeno sređeno i koja ima visoke standarde, ali ljudi su toliko temperamentni i senzibilni, i kad pate onda to čine čine užasno žestoko. Tatjana Nježić
