Izvor: Politika, 09.Jul.2010, 00:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vremeplov
S vremena na vreme vidim svoje pretke, ljude koji su ko zna kada i kako krčili stazu kojom koračam
Kada sam bio dečak, pred Božić baka bi me slala kod pekara Trenka sa velikim plehom u kome je ležalo prase. Srećom, bilo je pokriveno primerkom „Borbe“, pa tako na putu do Zelenog venca ispred sebe nisam morao da gledam užasni prizor mrtve životinje. U to doba još nisu postojali električni šporeti, te se prase o praznicima nosilo privatnim pekarima, kojih je, opet, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bilo jako malo, pa je kod njih trebalo imati debelu vezu da bi te neko „primio“. Trenko bi pogledao narudžbinu, strogo upitao koliko reš prase treba da ispadne i najzad mi pružio parče posebno narezanog drveta koje se zvalo „raboš“. Drugo, kako bismo se danas izrazili, kompatibilno parče raboša ostajalo je kod njega, zabodeno u prase, i ukoliko bi se naš deo raboša kojim slučajem izgubio (a to mi se, na bakin užas, jednom stvarno i dogodilo) nastajale su velike komplikacije praćene dugotrajnim prepirkama.
U to vreme nisu postojale mnoge druge stvari, bez kojih mlađi ljudi danas ne mogu da zamisle svoj život. Na primer, pomorandže. Prve, sa otisnutim pečatom JAFFA, pojavile su se tek kada sam krenuo u školu. Ostalo južno voće još kasnije. Za posebne prilike dobijali smo orahe, suve šljive i smokve, a kasno u jesen kesten-pire. Čokolada je predstavljala neku vrstu relikvije. Ne samo da nisu postojali kućni aparati kao što su bojler ili mašina za veš, nego se nije znalo ni za deterdžent. Za pranje rublja upotrebljavani su sapun i ceđ, što je u stvari bio obični, malo pročišćeni pepeo pomešan sa sodom.
Uveče se slušao radio, mi mlađi smo pokušavali da „uhvatimo“ Radio Luksemburg.Ploče su stigle kasnije. Ja sam imao jednu jedinu longplejku sa Džuli Landon, veoma pogodnu za „stiskavac“. Televizija se pojavila tek krajem pedesetih, početkom šezdesetih. Naš sused Radivoje Lola Đukić je među prvima dobio televizor tako da mu je kuća bila puna komšija koji bi navraćali baš u vreme emitovanja čuvene italijanske emisije „Studio uno“. Jedini koji je od početka znao da se radi o prevari bio je Lolin otac, pesnik Trifun Đukić, koji aparat u dnevnoj sobi nikada nije udostojio ni najmanjeg pogleda.
Posebnu revoluciju predstavljala je pojava plastike. Do tada su se fine stvari pravile od kaučuka, plemenitih metala i – drveta. Dušeci na naduvavanje, lopte „za more“ ili hula-hup obruči kupovani su za male pare od nemačkih turista na kraju leta. Među prvima sam dobio mantil „šuškavac“, sa njim i plastičnu kapu, na čemu su mi mnogi zavideli. Bilo je to sredinom dvadesetog stoleća...
Već pomenuta baka bila je, međutim, rođena u devetnaestom veku, 1890. Bila je veoma naprednih shvatanja, prva žena u Beogradu koja se skijala i na sebe obukla pantalone (zbog toga su za njom na ulici vikali: „Uaaa!“), jedina žena među sedam muškaraca u osmercu veslačkog kluba na Adi Ciganliji, i slično. Ali, ona je po vaspitanju i usađenim vrednostima bila ipak osoba devetnaestog veka. Kako sam sa njom celog detinjstva bio veoma blizak, a ona verovala da može da me obogati iskustvima i shvatanjima tog prohujalog vremena, ja sam, bogami, o devetnaestom veku dosta toga upio.
Kada je baka nestala nastavio sam da stičem iskustva dvadesetog veka. Na talog devetnaestog sam tu i tamo nailazio, naročito preko Kafke i Muzila, ali, prirodno, mnogo više su mi značile vrednosti doba u kome sam živeo. Sve sami dramatični istorijski događaji, vrtoglavi razvoj novih tehnologija, profesija kojom sam se bavio, sve je bilo toliko snažno i pripadalo sadašnjici da je iskustvo koje sam imao sa devetnaestim vekom počelo sasvim da bledi.
O sledećem, dvadeset prvom stoleću nisam mnogo razmišljao. Kao klinac, iskreno, nisam verovao ni da ću ga doživeti. Broj od 53 godine, koliko sam izračunao da bih na početku novog milenijuma trebalo da navršim, izgledala mi je nerealna. Smatrao sam da se starci u tom dobu obično pripremaju za „večna lovišta”. Ali, evo, prošlo je već deset godina i ja sve više osećam da pripadam i dvadeset prvom veku. Iako na to nisam računao, sada mi se čini kao da sve još nije završeno.
Razlog zbog koga sve ovo nabrajam jeste čudan proces koji se u poslednje vreme odigrava u mojoj glavi. Odjednom sam počeo da se veoma živo prisećam bakinog vremena, spojio sam to sa sopstvenim iskustvima iz dvadesetog stoleća i pridodao tome prve utiske o novom dobu. Tako sam stekao uvid u prirodu ljudskog života u rasponu od maltene trista godina. Učinilo mi se da između sadašnjosti i prošlosti mogu da načinim most koji nije sazdan isključivo od nostalgičnih uspomena već i od razumevanja onoga što nazivamo načinom na koji ljudi uspevaju da žive.
I ne samo to. I ona daleka prošlost, sve ono što mi se oduvek činilo nedokučivim i nepojmljivim, odjednom ne izgleda više tako udaljeno i neshvatljivo. S vremena na vreme vidim svoje pretke, ljude koji su ko zna kada i kako krčili stazu kojom koračam i nagoveštavali novi put kojim će se probijati oni koji dolaze. Izgledaju mi poznato i blisko. Privid? Možda. Ali kako bismo da nemamo iluzije...
reditelj
Goran Marković
objavljeno: 09.07.2010.
