Izvor: Politika, 23.Jun.2011, 23:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vreme za ,,tihovanje”
Postoji vreme kada treba gurati ,,napred” čak i mimo mišljenja većine, ali postoji i vreme kad se treba baviti se sopstvenim problemima.
Ponekad se čini da Demokratska stranka i koalicija okupljena oko nje „vuče” značajan deo srpskog stanovništva „napred” i mimo volje toga stanovništva da ide „napred”. Naravno, pitanje je i sada kao i nekada, šta jeste „napred”, a šta nije: Komunistička partija je takođe narod gurala „napred”, te iako je tada delimično >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << moglo izgledati da se ide „napred”, na kraju je ispalo da se išlo „unazad”. S druge strane, kada se srpsko stanovništvo opiralo uvođenju železnice što je, slično kao i danas (u drugim oblastima) bio zahtev „međunarodne zajednice”, prihvaćen od Srbije na Berlinskom kongresu 1878. godine, insistiranje narodnjaka na železnici bilo je zaista „napredno”.
Ono što je u toku poslednje decenije predstavljalo put „napred” bilo je približavanje i eventualno članstvo u Evropskoj uniji. Ali ovo pitanje nije delilo stanovništvo po sebi (to jest, po suštini pitanja), već po tome koje zahteve je trebalo ispuniti da bi se išlo „napred”. Prvo je to bilo isporučivanje svih optuženih za ratne zločine, a sada, kada je to poglavlje skoro u potpunosti zatvoreno, pomalja se sve češće zahtev za priznavanjem Kosova. To je nedvosmisleno rečeno tokom poslednje posete poslanika Bundestaga Beogradu.
Zato je osnovno pitanje sada: da li treba nastaviti sa međusrpskim i međustranačkim svađama (priznati ili ne priznati Kosovo) kada je rezultat i jedne i druge politike istovetan. Ulazak u Evropsku uniju je krajnje neizvestan, ne zbog problema Kosova, već zbog unutrašnjih problema unije. Ne mislim tu samo na aktuelne probleme Evrozone (koji će se nekako okončati) nego na strateški problem sa kojim se suočava unija, a to je da li uopšte želi više da se širi i produbljuje (zajednička fiskalna politika); da li ,,produbljivanje” zahteva upravo smanjenje broja članica unije, da li je EU u stanju da se nosi sa procesima migracije (koji dolaze sa proširenjem) kao i sa samom globalizacijom. Evropa prolazi kroz dubok proces preispitivanja, povlačenja u sebe i čak populističkih reakcija koje prete ili izlaskom samih članica iz unije (partija ,,Pravih Finaca”) ili izbacivanjem ,,nepoćudnih” članica u (kao što je indirektno zahtev Holandije da Grčka preda svoje javne finansije na upravljanje Evropskoj uniji što bi Grčku dovelo u položaj ravan onom Egiptu kada je bio kolonizovan od Engleske) ili potpunim prestankom primanja novih članova. Zato je „prebacivanje” problema Kosova Srbiji jednostavno izgovor kojim se sopstvena nespremnost na primanje novih članova maskira kao neprihvatanje uslova unije od strane zemlje kandidata. U stvari, vic u kome se postavlja pitanje da li će Srbija uspeti da uđe u Evropsku uniji pre nego što se unija raspadne, samo je delimično vic: kao i svi dobri vicevi, on odražava stvarnost.
Pozicija u kojoj će se Srbija naći početkom sledeće godine, ako joj bude odobren status kandidata i ako bude dobila datum za početak pregovora (koji mogu da traju desetlećima), zato je idealna. Srbija će imati pristup fondovima Evropske unije koji nisu značajno manji nego oni koje bi dobijala kao članica; biće na listi čekanja, ali – s obzirom na to da je ta lista čekanja bez vremenskog ograničenja – ne mora da se iscrpljuje novim unutrašnjim podelama, kao što je to bio slučaj kod izručenja Haškom sudu Miloševića, Karadžića i konačno Mladića. Ne mora uopšte da se iscrpljuje sterilnim diskusijama o tome da li Kosovo treba priznati ili ne (kao cenu učlanjenja), jer je to u stvari bespredmetno pitanje. EU će Srbiju primiti kad EU to bude u stanju da učini; ne kada Srbija prizna Kosovo. Iskrenije bi otuda bilo da su poslanici Bundestaga rekli: sve i da priznate Kosovo, mi vas sada, a ni u sledećih deset godina, ne možemo primiti zbog naših internih problema. Ali, naravno, to ne bilo politički probitačno i zato su oni poslali drugačiju poruku.
Zbog toga mislim da je sada vreme da vlada uspori ,,vučenje unapred”, jer ono ne samo da je besmisleno (pošto je konačan rezultat istovetan), već preti da ponovo dovodi do podela među političkim strankama i stanovništvom. Jer postoji vreme kada treba gurati ,,napred” čak i mimo mišljenja većine, ali postoji i vreme kada treba ,,tihovati” i baviti se sopstvenim problemima. Mislim da je sada došlo vreme „tihovanja”.
gostujući profesor na Univerzitetu Karlos Treći u Madridu
Branko Milanović
objavljeno: 24.06.2011
