Izvor: Blic, 19.Apr.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vreme precvetalih tikvana
Vreme precvetalih tikvana
U najnovijoj predstavi Narodnog pozorišta 'Bergmanova sonata' Ružica Sokić igra glavnu ulogu i o toj predstavi, i svojoj ulozi za 'Blic!' kaže: 'Iako imam iza sebe mnogo uloga, u pozorištu sam četrdeset godina, to je bilo jedno iskustvo koje je u svakom pogledu bilo novo za mene. Prvo, kritike i impresije koje su se pojavile tim povodom, bile su do te mere različite da je to bilo čudo. Zatim, rediteljka Tanja Mandić Rigonat je jedna veoma zanimljiva >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << osoba kakva se retko sreće. Ona je obrazovana inteligentna i senzibilna. Ali, ona je samo mlada. Danak koji je ona platila je u tome što je neiskusna. Ona je malo radila, a režija je zanat. Problemi percepcije te predstave potiču otuda. I treće, ovaj projekat je imao i otežavajućih okolnosti jer smo se mi njime bavili vrlo dugo. Predstava je, prvo, trebalo da se igra u probnoj sali, pa nije, onda smo prešli na scenu 'Raša Plaović' gde nismo imali dobre uslove.
Kako ste vi shvatili tu ulogu, odnosno temu o kojoj je reč?
To je jedna od retkih uloga, možda jedinstvena, u kojoj sam mogla da kažem nešto svoje. Ta žena je u stvari Bergman. To je njegovo pravdanje, jedna analiza odnosa prema sopstvenoj deci i životu. Odnosno, da li jedan čovek koji se bavi idejom, bilo da je reč o pozorištu, muzici, nauci, može da se deli. Da li može da bude dovoljno dobar kao profesionalac i dovoljno odgovoran kao roditelj. U toj predstavi sam se najozbiljnije bavila tim problemom jer ja lično ne mogu da se delim. Ta predstava je, bez obzira šta je ko video ili nije, mnogo više od odnosa majka-kćerka.
U Narodnom pozorištu ste pre ove predstave igrali u komadu Martina Makdone, 'Sakati Bili', odmah potom u 'Lepotici Linejna' istog pisca u 'Ateljeu 212' u kojoj ste takođe igrali majku?
'Sakati Bili' mi nije bio težak, ali 'Lepotica' jeste. U toj predstavi je ista problematika, odnosno tema, majka-kćerka. Tokom pripremanja 'Lepotice' sam došla u sukob sa gotovo celom ekipom i sa rediteljem, čak je dolazilo do toga da se pitamo ko je žrtva a ko dželat.
Pomenuli ste neslaganje tokom proba predstave 'Lepotice'. Neki od vaših kolega kažu za vas da niste laki za saradnju?
Razmišljala sam o tome zašto je to tako i zaključila da je verovatno zbog toga što sam ja glumac travestit. Ja uvek želim da napravim lik na novi način, ne samo spolja već i iznutra, a to je vrlo teško. Ja se jako mučim, mučila sam se i kao mlada. Možda neko radi lako ali ja ne. Ja se ne zadovoljavam prvim rešenjem već pokušavam da prodrem u taj lik sa svih strana, volim da zaoštrim i to izaziva nesporazume. Pogotovu ako promenim način u toku proba. U svom poslu težim savršenstvu, uvek sam nezadovoljna određenim rešenjem i znam da, pošto maltretiram sebe, verovatano to radim i drugima. Ali sam istovremeno, izvanredno sarađivala sa vrlo teškim čevekom kao što je Siniša Kovačević, jer je to reditelj koji na probe dolazi stoprocentno spreman i tačno zna šta hoće. Možda je reč i autoritetu reditelja. Radila sam na primer, sa profesorom Belovićem kome na probama niko nije smeo da pisne. Mislim da smo mi glumci nedisciplinovani. Svako radi kako on misli da treba. Ja sam se na probama 'Lepotice' sukobila baš na tom problemu. Meni je reditelj rekao da ja treba da igram, od početka, tako da me publika odmah zamrzi i da na kraju odahne kada me više nema. Moje pitanje je bilo zašto onda uopšte radimo tu predstavu. Makdona je duhovit pisac, to je pank autor koga nema smisla igrati bez duhovitosti. Kao uostalom, i samog Šekspira.
Kako vi vidite sadašnju generaciju mladih glumaca koju svi hvale?
Dugo je trebalo da ta generacija izraste, dugo nije bilo velikih glumaca. Sada, to su briljantni mladi glumci, čak savršeni. Mislim da je razlog zbog koga se pojavilo dosta mladih, dobrih glumaca, škola. Kada smo mi učili glumu, nama su predavali veliki glumci ali to nije bila prava škola. Sada je formulisan jedan sistem pravila glume i mladi glumci izlaze potpuno spremni. Vladaju telom, emocijama imaju veliku energiju. Osvrnuću se samo na predstavu 'Porodične priče'. To što rade Sergej Trifunović, Goran Šušljik, Isidora Minić i Branka Šelić mene ostavlja bez daha. Onda 'Potpalublje'. Kada sam videla tu predstavu rekla sam e, to je ono što je u naše vreme bila predstava 'Kad su cvetale tikve'.
U 'Korešpodenciji' igrate dvadeset godina. Kako ste sačuvali tu predstavu?
Kada smo počeli da radimo tu predstavu, sećam se da je Mihiz govorio ako prođemo prvi deo onda smo se izvadili. Išli smo na to da će u prvom delu, kako je govorila Mira Trailović, padati muve sa plafona. Međutim, na premijeri je prvi deo doživeo ovacije a drugi, na koji smo računali, debakl. Mene je kritika sasekla. Onda sam za Pozorje promenila kostim, i neka rešenja tako da su mi se na Okruglom stolu neki kritičari izvinjavali. Ja u ovim godinama i dalje igram tu ulogu i nikome to ne smeta. Ali i to je, kao i pomenuti događaji, dokaz moći pozorišta i snage njegove čarolije. Dokaz da je ono čudo u kome sam četrdeset godina je i to što se dan danas iznenađujem njegovom moći.
Prema nekim podacima vi ste prvi opsovali na sceni?
Bilo je to u predstavi 'Kafanica, ludnica, sudnica', Brane Crnčevića. Glasila je 'beš mu mater'. I uvek sam dobijala aplauz na tvorenoj sceni. Posle se psovka odomaćila. Zoran Radmilović je psovku doveo do poetike koja ostaje kao fenomen za proučavanje istorije našeg pozorišta. Međutim, iako sam prva opsovala, ja sam stidljiva osoba. Zato ne volim premijere, već predstave, desetu reprizu. Kada bi ljudi znali kako je meni, koliko se mučim pokušavajući da proniknem u suštinu onoga što radim, ne bi me ogovarali.
U čemu je, po vašem mišljenju, problem savremenog pozorišta?
Ono što je osnovni probelm našeg pozorišta jeste to što je malo velikih komada na našim scenama. Nema velikih glumaca bez velikih komada. Glumac raste igrajući. On napreduje igrajući veliki repertoar. Meni su se stalno nameštale uloge koje su bile ispod moje ličnosti i ja sam se divila Ljubi Tadiću koji je igrao Sokrata.
Imali ste prilike da puno putujete, da se družite sa važnim ljudima; da li je reč o tome da je bilo dobro u državi pa i ljudima iz pozorišta?
To je bilo zbog toga što je postojala MiraTrailović, što se u ovoj sredini pojavio neko kao ona ko je božji dar. I to ne samo za pozorište nego za kulturu uopšte. Da sam najbogatiji čovek na svetu, ne bih mogla otputovati u Južnu Ameriku, u Afriku, Španiju, Indiju, Kinu, Japan i pogoditi da vidim baš ono što treba... Mi smo ovde mogli da vidimo nešto što vredi za deset života, Beograd je bio centar sveta, za nas su svi znali. Da ne govorim o tome ko je sve dolazio ovde, sa kime smo se sve družili. A to je za posledicu imalo to što smo mi mogli da igramo 'Ko se boji Virdžinije Vulf' u sred Njujorka, da Cica Perović bude proglašen za glumca godine od najoštrijih američkih kritičara. To je, na žalost nešto što se više nikada neće ponoviti. Željko Jovanović
