Izvor: Blic, 15.Maj.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vreme ljubavi je otmenije od večnosti
Vreme ljubavi je otmenije od večnosti
Posle sedam godina, Jarmila Vešović naša slikarka koja odavno živi u Parizu, ponovo je u Beogradu sa najnovijim radovima izloženim u galeriju ULUS-a. Izložba je planirana ranije, ali zbog bombardovanja nije održana ovde, već u Jugoslovenskom kulturnom centru u Parizu, gde je otvorena neposredno po završetku rata.
I kako je prošla budući da nam Francuzi tada nisu bili naklonjeni?
- Bilo je publike. Zvanična >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << politika je bila protiv nas, ali Francuzi kao pojedinci kad im spomenem da sam Jugoslovenka uvek isto reaguju: bili smo u Jugoslaviji, kako je to lepa zemlja. Negativan odnos prema nama diktiran je odozgo, ali francusko-jugoslovensko prijateljstvo na širem planu nikad nije ugašeno. Šta to konkretno znači?
- Francuzi s kojima se ja družim ne misle da smo mi toliko agresivni i divlji kao što se poslednjih godina pričalo. Uostalom, ja među njima živim, imam dve galerije s kojima sarađujem, preko njih sam stigla i do Muzeja moderne umetnosti u Kairu koji mi je otkupio jedan rad, na Trijenalu internacionalne grafike, prošle godine, a učestvovala sam i na velikoj smotri 'Umetnici sveta' koja je obuhvatala sve stvaraoce nekada stipendiste Francuske vlade, gde sam takođe nagrađena, ali za slikarstvo. Kakav je trenutno ukus Parižana?
- Ne zna se više koji su kriterijumi. Vreme je nesigurno i teško.
Ipak vi se držite vašeg stila lirske meditacije i koliko znamo, pogodili ste određeni ukus?
- Rukopis je veoma važan za umetnika. Kao što mora da pripada ovom vremenu i da na neki način bude odsjaj društva, mora da zadrži nešto svoje lično. Šta je za vas lično?
- Ono odakle dolazim. Možda sentiment prema svim bliskim s kojima ne živim. Moja majka je Čehinja, ali je rođena u Beogradu, moj otac je Crnogorac, ali živi Beogradu, kao i moj sin. Kad sam odavde otišla, mi smo umetnici lepo živeli zajedno bez obzira na versku i nacionalnu ispovest. Meni je zato nepojmljivo da se ljudi dele, pogotovo što znam da umetnost treba da ujedinjuje ljude. Ljubav prema životu treba da nas sve spaja. Kome vi kao Jugoslovenka onda pripadate?
- Bez obzira što sam Jugoslovenka, ja osećam da pripadam svetu. Rasla sam u Herceg Novom, moj deda je živeo u Skoplju, studirala sam u Beogradu, izlagala sam u Sarajevu, udala se za Francuza. Zato ne mogu da se delim, mogu da budem sve to zajedno. Šta vam je u Parizu najveći oslonac?
- Imam brak koji mi omogućava stabilnost. Ne moram da razmišljam kako ću da dođem do novca i platim kririju. Mislim da se nigde ne može uspeti ako se nema neko blizak. Nisam sigurna da kad neko krene u beli svet i počne da radi za stan i hranu, ima vremena da se ozbiljno bavi umetnošću. Jer veliki grad melje ljude. Nedostatak materijalne sigurnosti onemogućava ljude da se razvijaju. Vi ste naučili jezik zemlje u kojoj živite. Šta više upravo vam je objavljena knjiga poezije i to kod čuvenog izdavača 'Larmatana'. Šta vas je podstaklo da pišete na francuskom?
- Krenula sam od naslova slika koje je moj muž ispravljao. Jednog dana mi je rekao: 'Gle, pa tvoji naslovi su kao pesme'. Sugerisao mi je da pišem jer moji stihovi lepo zvuče. Na elektronskom časopisu uz moje slike_arhiva objavio je i te moje prve poeme. Zanimljivo je da je publika uvek reagovala upravo na pesme, a ne na slike_arhiva. Stigla sam do pedeset poema i eto knjige. Koji su dalji planovi sa zbirkom?
- Pozvana sam na Sajam poezije 22. juna u Parizu. Tu se ne stiže baš lako. Što moj muž kaže: 'Ti napišeše dve reči i stignu ti ovacije'. Recite nam te dve reči?
- Vreme ljubavi je otmenije od večnosti, što je misao Angelusa Silesiusa, iz 16. veka, i moto moje zbirke. Možete li ih objasniti?
- Da vreme ljubavi pravi večnost, a sve drugo što mislimo da činimo za večnost, u stvari je samo ono što uradimo danas. U ovom trenutku se dešava večnost. Na naslovnoj strani vaše zbirke nalazi se fotografija vaše bake. Zašto ste se baš za nju opredelili?
- Namerno sam nju odabrala jer smatram da se nama u životu ponavlja istorija predaka. Kao što je moj deda prešao dve hiljade kilometara da dođe iz Praga u Skoplje, tako sam i ja već u krvi imala predodređenost da odem. Da li je prepoznavanje predodređenosti važno samo za umetnike ili za svakog čoveka?
- Za umetnika posebno. Umetniku je neophodno da upozna nove kulture, jer time može sebe više da distancira od drugih. Odnosno, samim tim što ne živim ovde, više saznajem o sebi i više volim ono što jesam. Kao što Pol Gogen na slici 'Odakle, dolazimo - kuda idemo' zapravo želi da kaže da se moramo udaljiti od sebe, da bismo do sebe stigli. To pitanje svaki umetnik mora sebi da postavi, pogotovo danas između dva veka. U katalogu citirate Dostojevskog: 'Lepota će spasiti svet'. Zašto baš tu rečenicu?
- Zato što mislim da umetnik mora da spase prvo lepotu da bi spasao svet. A zašto ste izložbu nazvali 'Odiseja 2001.'?
- Zato što je Stenli Kjubrik postavio suštinsko pitanje našeg vremena. Kjubrik u tom filmu kaže da mašina želi da postane čovek, što je mnogo lepše od onog našeg uvreženog mišljenja da čovek postaje mašina. Da li tehnološki napredak ipak menja čoveka?
- Suštinski ne. Mi uvek nosimo sa sobom ono što već znamo. Možemo putovati raznim predelima, ali ćemo uvek prepoznati u njima samo ono što smo navikli da gledamo. Kao što u detinjstvu volimo tip žene koja podseća na majku, ili ono s čime smo odrasli. Pa šta je onda kreacija?
- Kad se čovek vrati na svoje početke i stvarno traži sebe, bez uticaja majke, oca, kulture u kojoj je odrastao. Kao što jedan astrolog kaže: i naučnik je umetnik jer razrešava tajnu novih odnosa u prirodi. Možda je umetnička kreacija baš u tome da se pronađe novi odnos između materija. Na ovim mojim najnovijim slikama, zlatna boja je ostatak oreola sa fresaka, a prozirni papir (paus) pečat novog doba.
Milena Marjanović
