Izvor: Politika, 20.Nov.2012, 13:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vrednost ekološkog kapitala
Na ovom nivou rasprave Zeleni Srbije ne mogu odlučiti da li su za ili protiv eksploatacije nikla u Srbiji. Mi ne možemo ni da presudimo, jer u normalnoj demokratskoj zemlji „presuđuju” zakoni, pravilnici, procedure i javne rasprave. Izgleda da u ovoj državi ne funkcioniše nijedna od ove četiri stvari.
U raspravi o niklu fascinira nepodnošljiva lakoća gađanja parama, procentima, činjenicama, obećanjima... Predstavnici zainteresovane kompanije idu od izvrtanja činjenica do >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << diskreditacija i diskvalifikacija svakoga ko se usudi da ne misli kao oni. S namerom da se omađijaju građani izbacuju se najrazličitije cifre. Molim vas, pokažite nam na osnovu kojih podataka, procena rezervi i sa kojom sigurnošću govorimo o tim količinama i ciframa.Kad je aspekt uticaja na životnu sredinu u pitanju, takođe je sve relativno. Životna sredina ne poznaje takva poređenja. Na pitanje koliko je opasan proces izdvajanja nikla, predstavnik kompanije odgovara da je „mnogo opasnije od toga pepelište u piro-procesu”. A koliko je opasan i štetan „piro-proces” nepotrebno je trošiti reči. Tehnologija o kojoj se govori ne postoji u Evropi.
Pozivati se na fabriku u Kavadarcima predstavlja nepoznavanje stvarnog stanja. Životna sredina u okruženju nije ni izbliza idilična kakvom je prikazuju. O tome najbolje svedoče građani okolnih sela, ali i akademik Maksimović koji je decenijama radio na problemima nikla. I onda imate slučaj da jedan predstavnik kompanije diskvalifikuje akademike i svakog drugog ko se argumentovano usprotivi eksploataciji. Zamislite, kada predstavnik Vlade Srbije kaže da je „tamo neki predsednik opštine izmanipulisan”? Kakva je to izjava i s kojim ciljem? Čovek koji je izabran za predsednika opštine karakteriše se kao izmanipulisan. To je u savremenom demokratskom društvu nedopustivo. Nemoguće je da neko u Beogradu zna šta je bolje za njih, njihove građane i životnu sredinu.
Stanovnici Šumadije se s pravom pitaju koje su garancije kompanije. Ne možemo da dozvolimo da jednog dana neko kaže da ne postoji rentabilna proizvodnja nikla, spakuje kofere i ode. Čime garantuju da će rekultivisati i sanirati sve što iza njih ostane? Primeri u napuštenim rudnicima Srbije i drugih siromašnih zemalja su bezbrojni.
„Rudarska politika” u Srbiji devedesetih godina prošla je kroz fazu takozvanih malih ležišta u kojoj je došlo do spajanja istraživanja i eksploatacije sa brzim promenama lokacija i enormnim uzorkovanjem materijala za ispitivanje. Danas smo stigli do ponude da se potroše hiljade tona sumporne kiseline verovatno za „procese izluživanja”. Ipak u ovoj zemlji još ima ljudi koji znaju, ali i pamte.
U određivanju stvarnih vrednosti ponuđenih investicija za spasavanje ugrožene privrede u Srbiji neophodno je veoma pažljivo analizirati stvarne kratkoročne i dugoročne dobiti.Vrednost ekološkog kapitala prostora Mokre Gore, Zlatara, Zlatibora, centralne Srbije, Aranđelovca, Topole, Trstenika, Vrnjačke Banje se mora izračunati. Eksploatacija nikla se pravda jedino novcem, koji ogromnim delom ne ostaje ni u Srbiji, ni u lokalnim samoupravama. Ono što ostaje posle eksploatacije jesu ljudi, priroda, zdravlje to jest život.A ako toga ne bude posle eksploatacije, svaka dalja rasprava je bespredmetna. Sumnja je opravdana. Poslednje izjave državnog sekretara da se sprema izmena zakona o rudarstvu i najava da se lokalne samouprave neće ništa pitati unose dodatno nepoverenje.
Na kraju, ne možemo doneti sud koji je kvalitetan bez kratkoročne i dugoročne analize, sa procenom svih potencijalnih dobiti i analizom svih mogućih rizika i posledica. Takođe, u demokratskoj državi mora postojati široka javna rasprava svih zainteresovanih i kompetentnih grupa i pojedinaca. Pre svega, glas građanki i građana koji žive na pomenutim područjima mora se čuti i ozbiljno razmotriti.
Ivan Karić*
*Narodni poslanik
www.zelenisrbije.org
objavljeno: 20.11.2012.
