Izvor: Politika, 17.Okt.2010, 00:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vraški težak posao razbijanja strahova
Srbe i Albance spaja mnogo istovetnih problema, ali oni to ne znaju. Zašto
Priština – „Sada, po noći, idete za Prištinu“, iskreno zabrinuto mi je rekla susetka za stolom koju sam upoznao na slavi Miholjdan kod domaćina u severnom delu Kosovske Mitrovice. „Neka Vam je bog na pomoći s tim beogradskim tablicama. Nadam se samo da se nećete šetati Prištinom i pričati srpski.“
Hodao sam Prištinom neuspešno pokušavajući da sačuvam čiste cipele >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i kada me od ulaza u elitne restorane delilo samo nekoliko metara. Veleslalomom sam izbegavao da očešem prljave automobile iako se čini da su „auto larje“, perionice kola, najčešći simbol sitnog preduzetništva, ne računajući male privatne hotele – oni niču zahvaljujući svojoj sili stranaca koji se vrzmaju svuda okolo.
Pričao sam naglas srpski u gradu čiji se saobraćajni haos meri jedino haosom bespravne gradnje, što sve samo pojačava duh prenatrpane mahale. Zaglavio sam u kafani s glumcem Enverom Petrovcijem koji je svojim mlađim kolegama morao da prevodi na albanski – mladi ne govore srpski.
Nije mi se ništa desilo. A niko nije mogao da zna da li sam od onih Srba koji negde u dubini duše podržavaju „navijače“ koji bi prebili učesnike „Parade Sodome i Gomore“ i zapalili albansku zastavu u Đenovi.
Nije mi na čelu pisalo da sam, zajedno s grupom ljudi dobre volje iz Beograda, ovde došao na susret s kosovskim Albancima, aktivistima civilnog društva.
Bio je to, posle dugo vremena, prvi skup s ciljem da se oživi zamrli dijalog dva naroda koji će na istom ovom prostoru živeti bez obzira da li ih deli administrativni prelaz ili državna granica.
Mnogo toga se promenilo. Srbi i Albanci nekada su u Prištini zajedno igrali košarku. U isto vreme, po albanskim selima pevale su se pesme o otporu srpskom kralju ujedinitelju, a po srpskim selima epovi o kolevci srpstva.
Priština se promenila kao i mnogi drugi gradovi bivše Jugoslavije. Ratoborni došljaci doneli su nacionalnu rigidnost i netrpeljivost.
Političari poput Hašima Tačija, „zmije iz Drenice“ u kojoj je tokom detinjstva slušao samo o opresiji Srba nad Albancima i možda tri puta sreo Srbina, postao je u međuvremenu „heroj oslobođenja“.
Sve može da se promeni, ali ne i topografija. A da li će ona biti obostrani usud ili „komparativna prednost“, kako to zovu ekonomisti, to već zavisi od Srba i Albanaca.
Shvatio sam gotovo odmah koliko jedni o drugima malo znamo. Ne, ne mislim na političare. Srbi su dobro obavešteni o svemu šta kaže Tači. Albancima se redovno serviraju izjave Borisa Tadića.
Političari u Beogradu i u Prištini imaju mnoge direktno sučeljene ciljeve i interese, i njihovo prevladavanje svakako neće ići ni brzo ni lako. Ali, Srbe i Albance spaja mnogo istovetnih problema: nezaposlenost, korupcija, organizovani kriminal, neefikasna birokratija, nedostatak poverenja u institucije, skupo školovanje, skupo lečenje...
Imaju iste probleme, ali oni to ne znaju. Da li je to zbog topografije? Naravno da nije. Da li je to zato što su obični ljudi izgubili želju da znaju šta se događa kod komšije? Odgovor je ponovo negativan.
Ovde se ispostavlja da je nedostatak informacija o životima običnih Srba više nego simptomatičan. Znam da je tako i u Srbiji. Zašto?
Kada Srbi i Albanci jednom ustanove da dele identične probleme, one životne, upoznaće se. Kada se upoznaju, približiće se. Ili se barem neće mrzeti.
„Mediji imaju važnu ulogu u dijalogu. Mogu da predstave istinu ili da je ubiju“, kaže glavni urednik „Koha ditore“ Agron Bajrami. „Moramo da promenimo negativan tok istorije. Ljudi se ne poznaju.“
Tačno. Decenije omraza i oružanih sukoba učinile su svoje. Na Kosovu Srbi i Albanci žive dva paralelna, odvojena života. Sem istorije neprijateljstava kao da ništa drugo i ne žele da znaju. A imaju zajedničke probleme.
Srbima je ukinut roming srpskih operatera jer Priština traži broj svoje državnosti kroz mobilnu telefoniju kako bi izbegla operatere iz Slovenije ili Monaka. Albancima su, sem za „Egzit“, zabranjena putovanja kroz Srbiju ukoliko poseduju dokumenta države koju Beograd ne želi da prizna.
Ispada da su političari ti kojima odgovara da se narodi udaljavaju, da se ne pominju sličnosti svakodnevnih briga običnih ljudi. Potrebna im je tenzija da bi lakše manipulisali i prikrivali svoja neispunjena obećanja. Kao ovde, tako i tamo.
Sloboda štampe nesumnjivo ima centralno mesto u procesima demokratizacije, pa i regionalnih pomirenja i normalizacija koje nam se svima postavljaju kao preduslov ulaska u Evropsku uniju.
Mediji ne bi smeli da se tokom tog bolnog procesa plaše ako ih neko naziva nepatriotskim. Ima jedna stara izreka koja kaže da novinari nisu krivi zbog onoga što su objavili, već zbog onoga što nisu objavili.
Prećutkivanje običnog života neće pomoći budućnosti Srba i Albanaca jer će obostrano neznanje omogućiti da i dalje caruju nasleđeni strahovi, iskonsko nepoverenje, predrasude i stereotipovi stvarani u vremenima konflikta i ratova, zločina i osveta.
„Znate šta bih za početak voleo da vidim“, kaže mi Luan Šljaku iz kosovske fondacije za otvoreno društvo. „Da na pominjanje reči Srbin, običnom Albancu prva asocijacija ne bude neprijatelj, već, recimo, siromah, ugrožen. I obrnuto.“
Da bi se to dogodilo, potrebno je mnogo više od albansko-srpskog dijaloga ljudi koji su mahom liberalni istomišljenici. I teško da predstavljaju autentične većine sopstvenih naroda.
Koji bi to gestovi dobre volje mogli da pomognu, pitam svoje sagovornike.
„Ključevi traktora koje je Tači uručio jednom Srbinu svakako nisu dovoljni, niti su rešenje“, kaže mi kolega Enver Robeli. „Potrebno je biti proaktivan. Hrabro se odlučiti pa, recimo, Srbima u Gračanici podići fakultet.“
Do velikih promena dolazi se najčešće malim koracima. Ali i za njih je u ovom trenutku neophodno imati mnogo hrabrosti.
„Najvažnije bi sada bilo rešavanje pitanja nestalih jer dok se to ne reši pritiskaće nas nedavna istorija“, kaže mladi politikolog Albinot Maloku. „Moraju da se otvore pitanja koja vode katarzi, ali plašim se da ni jedni ni drugi na to nisu spremni“.
Kada se ima u vidu i da predstojeći pregovori, dijalog, kako god da bude imenovan kontakt Beograda i Prištine, nije dobrovoljan već su EU uz pomoć SAD dve strane uhvatile za ruke kako bi ih privele pregovaračkom stolu, onda je još jasnije koliko je situacija složena.
„Velike sile su nas obavezale na dijalog kako bi deblokirali stanje koje ničem ne vodi“, konstatuje ugledni novinar Škeljzen Malići. „Postoje obećavajući tokovi koji nisu vezani za politiku ili istoriju.“
Postoje, ukoliko se prenesu na nivo „životne običnosti“ od koje, ne zaboravimo, najviše zavisi da li će se, i kako, sprovoditi bilo kakvi dogovori na visokim nivoima regionalne politike i svetske diplomatije.
Kosovski Albanci su ipak u prednosti. Iz najmanje dva razloga.
Prvo, koliko god da su nezadovoljni „dolarom i po dnevno kao cenom nezavisnosti“ – kako mi reče jedan student, svesni su da su dobili nezavisnost.
Drugo, iza sebe imaju Ameriku. „Zevs sa Dragodana“, kako ovde nazivaju američkog ambasadora po njegovoj prištinskoj rezidenciji, omogućio je Tačijevoj vladi veliku povlasticu:
„Vlada malo greši, jer ništa ne misli. Njihovo je da se u osam ujutru jave ambasadoru i dobiju mišljenje“, ne bez cinizma konstatuje jedan sagovornik.
Srbi to nemaju. Kosovski Srbi osećaju se pokradenim što se teritorije tiče, umnogome izdanim od Beograda, izolovani od svih. Posebno srpska većina po enklavama koja dolazi do zaključka da od radikalizma severnog Kosova može da ima samo štete.
Ni Beograd nije u poziciji Prištine. Ketrin Ešton i Tadić jesu se dogovorili u Briselu, ali EU Srbima nije ono što je Amerika kosovskim Albancima.
Tako, otprilike, izgleda moj zbir lapidarno prikupljenih utisaka sažetih u rečima Luana Šljakua: „Puno, puno razgovarati, pa tek onda pregovarati“.
Problem je što nam oni koji odlučuju o obostranoj budućnosti ne daju mnogo vremena. Rok za dogovor od godinu dana koji postavljaju više je nego nerealan.
Boško Jakšić
objavljeno: 17/10/2010
