Izvor: Blic, 10.Jun.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vraćam se kao Odisej
Vraćam se kao Odisej
Početkom juna, promotivnom izložbom profesora u Galeriji 'Progres', u Beogradu je najavljen rad novog Fakulteta umetnosti i dizajna pri Univerzitetu primenjenih nauka 'Megatrend'.
- Biti ovde da bi se bilo tamo - moto je ovog poduhvata, a biće to prestižna škola - najavljuju dekan Miloš Šobajić, poznati slikar, koji godinama živi i stvara u Parizu, i njegov savetnik, prof. Dominik Tino.
Predavači ovog fakulteta biće najznačajnije >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << umetničke ličnosti sa Zapada, grafički dizajner Zorana Jovanović-Jus, filmski scenograf Miljen Kljaković... a uprava obećava da će se u toj ulozi kao gosti naći čak i zvezda modnog neba Žan Pol Gotje, čuveni arhitekta Žermanas, autor novog Pariza ('La Defance'), dizajner Filip Stark... Na naše pitanje - da li je ovo vesnik njegovog konačnog povratka u Beograd, Šobajić kaže:
- Dolazio sam iz Pariza bar stotinu puta da vidim familiju i prijatelje i, naravno, radi poneke izložbe koju sam ovde organizovao. Ovaj moj dolazak je za mene izuzetno značajan - osećam se kao Odisej koji se vraća posle dvadeset godina lutanja, i važan mi je pošto dolazim s ambicijom da napravim ovu akademiju. Naravno, sve ovo ne bi postojalo da rektor Univerziteta 'Megatrend' Mića Jovanović nije oberučke prihvatio tu ideju.
Stajete iza nečega što će usmeravati ljude ka primenjenom stvaralaštvu, iako ste sami likovni stvaralac a ne primenjeni umetnik...
- Slikarstvo je lični talenat koji samo samostalno može da se razvija. Slikar je onaj koji se rodio slikar, i koji jednog dana bukne. Mi ne pravimo slikare, ne pravimo umetnike, mi pravimo majstore svojih zanata, naravno, sa umetničkim žicama i te kako jakim, ali to je jedan drugačiji tip umetnika nego ovaj klasični poput Van Goga ili Gogena. Takvo je vreme?
- Apsolutno, i likovne akademije su danas apsurd. Tu studenti gube svoje vreme, osim jedan među pet hiljada koji će napraviti ono što otprilike želi, a to će znati tek na kraju svog života. Evo, ja četrdeset godina radim profesionalno svoj zanat, pa ne znam uopšte gde sam, da li sam uradio dobro ili loše - to će se znati za pedeset godina. Naši studenti treba da budu primenjeni umetnici, sposobni da uđu u privredu bilo naše zemlje, bilo u inostranstvu, zbog čega ćemo im omogućiti kontakte sa inostranstvom. Ako naša privreda stoji, oni će joj dati elan. U Francuskoj nijedan svršeni student pariske akademije nije bez posla. Kakav spektakl ovaj narod još može da očekuje od države?
- Kao i svi drugi narodi, videli smo jedan veliki spektakl poslednjih petnaest godina, koji je bio pre svega bolan. A, čak i da, što reče Koštunica, napravimo od Srbije jednu dosadnu zemlju, naši studenti će pomoći da ne bude isuviše dosadno... Prekjuče sam se vratio iz Kine, gde sam gostovao kao profesor na njihovoj velikoj 'Luk Sun akademiji', pa sam sa velikim razočaranjem shvatio da oni nikada nisu čuli za Srbiju. Bio sam u gradu Šenjang koji ima preko osam i po miliona stanovnika, pa im je bilo smešno da ja dolazim iz zemlje koja ima stanovnika gotovo isto toliko koliko i taj srednji po populaciji grad u Kini. Dakle, sve je to relativno, spektakl je relativan. Tuga ili sreća ovog naroda se ne tiču nikoga osim nas. Stoga se nadam da će ova akademija doprineti da narod počne da živi što normalnije, da ljudi budu lepo obučeni, da imaju lep nameštaj, lepe automobile, da žive lepo. Ljubica Jelisavac
