Izvor: Politika, 08.Feb.2013, 16:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vozačka mahanja
Što više udovoljavamo bahatim, neljubaznim, agresivnim, opasnim ljudima, više ćemo morati da trpimo ove njihove ,,kvalitete”
Kad neko projuri posred Brankovog mosta, vijugajući i pretičući brzinom od 130 km na čas, mogao bi ljubazno da mahne, kao da kaže: ,,Izvinite što vas umalo ne sastavih sa smrću”. Kad se vozač muči i pet puta pokušava da se parkira u nekoj prometnoj beogradskoj ulici mogao bi takođe da mahne onima koje je zarobio u gužvi, kao da hoće da >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kaže: ,,Hvala što se strpljivi i što me niste ubili”.
Način vožnje odražava način života u društvu sastavljenom od neljubaznih, prostih, agresivnih, opasnih i zastrašujućih. Uglavnom ovih pet osobina spušta nas ostale na njihov nivo. Otkrio sam ovo nedavno dok sam svojoj sveže motorizovanoj verenici pokušavao da objasnim zašto bi trebalo da mahne u znak izvinjenja vozaču iza sebe kada je stala na semaforu u Cvijićevoj. U principu, nije trebalo ništa da pokazuje. Mogla je da ponovo upali auto i nastavi po planu, što je i uradila. A ja sam shvatio da je u pravu. U stvari sam hteo da mahne kako bi predupredila nevolje.
Iskustvo sa saobraćajem u Beogradu navelo me je na zaključak da su ljudi potpuni ludaci kad sednu za volan. Očekujem da će izvući oružje i dići pesnicu na najmanju provokaciju. Da sam ja bio na njenom mestu, sigurno bih mahnuo – ne zato što sam mislio da grešim, već zato što nisam želeo nikakve probleme. Tako sam to i objasnio – na taj način pokazujem da sam u potpunosti spreman da žrtvujem svoje vrednosti i principe kako bih izbegao probleme i eventualno nasilje. I dalje mislim da je nagon za izbegavanjem nasilja dobar i koristan instinkt. Ipak, sad razmišljam kako nas ono što radimo iznova navodi da mu se sistematski pokoravamo. Uzgred, ,,umirivanje” se ispostavilo kao veoma glupa strategija kojoj je Nevil Čemberlen pribegao dok je gledao Hitlera kako ulazi u Poljsku 1939. S druge strane, kako možemo mi – građani pojedinci – očekivati da ćemo promeniti društvo time što ćemo odbiti njegov izopačen sistem vrednosti?
Ako odbijete da date lekaru flašu viskija kako će vas to zaštititi od lošeg lečenja ili (verovatnije) od nelečenja? Kako će vam kupovina biti prijatnija ako ne prihvatite pomoć nekompetentnog prodavca? Ako se žalite zbog lošeg tretmana, da li ćete dobiti išta više osim još lošijeg tretmana? Zašto bi trebalo da se izvinjavam vozaču koji juri samo zato što idem sporije od njega? Što više udovoljavamo bahatim, neljubaznim, agresivnim, opasnim ljudima, više ćemo morati da trpimo ove njihove ,,kvalitete”. Sad kad sam ovo rekao glasno, preostaje mi da vidim kako ću ovo otkriće primeniti u svakodnevici. Verovatno ću nastaviti da po navici nudim izvinjenja, čak i kad su nepotrebna.
Život u društvu koje podstiče loše ponašanje zasnovano uglavnom na strahu nije, po mojim shvatanjima, dobar život. Međutim, navike i uobičajeni kompromisi se, kao i svetla na semaforu, neizbežno menjaju.
Amerikanac u Beogradu
(Prevela: J. Kavaja)
Kris Farmer
objavljeno: 08.02.2013.
