Izvor: Blic, 27.Jun.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Volim komade s pevanjem i pucanjem
Volim komade s pevanjem i pucanjem Nadam se da ću ipak uspeti da realizujem projekat o Brani Cvetkoviću, koji je za sada odložen i zbog čega sam odlagala intervju kako bih najavila tu predstavu', kaže na početku razgovora za 'Blic' Soja Jovanović, pozorišni reditelj i autor brojnih TV serija i filmova. 'Brana Cvetković je jedan zaista važan umetnik koga se više niko gotovo i ne seća. A on je bio slikar, scenograf, reditelj, pisac, upravnik pozorišta, pevač, glumac koji je nekada >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << zasmejavao Beograd. Dešavalo se da su ljudi iz untrašnjosti sedali na voz i dolazili samo da vide njegove predstave'. Počeli ste karijeru sa jednom radikalnom intrepretacijom Nušićevog 'Sumnjivog lica' u Krsmancu. U čemu se sastojala njena različitost?
To je bilo četrdeset osme godine, u Akademskom pozorištu 'Branko Krsmanović'. Predstavu smo postavili uz veliku pomoć Dobrice Ćosića koji nam je dao nešto para i prostor jedne prazne škole na Umci gde smo probali. Ta predstava je bila stilski potpuno različita od svega što se do tada davalo u pozorištima. Tada se pojavio i Volt Dizni i vi danas ne možete da pojmite šta je njegova pojava, i pojava crtanog filma uopšte, značila za nas. I mi smo tada Nušića čitali iz tog ugla. Kada se predstava pojavila došlo je do podele na moderniste Dobrice Ćosića i one druge Velibora Gligorića, koji je bio poptuni ždanovac. Skupili su nas i pitali šta mi to hoćemo. Gligorić je rekao 'ja se to od vas omladino nisam nadao'. I pobedila je Veliborovo struja. Dobrica nam je rekao 'budite strpljivi i radite, vaše vreme će doći'. I došlo je pedesete kada je osnovano Gradsko pozorište u koje smo ušli Đuza, Olgica, Olivera Marković, dok sam ja postala asistent na fakultetu. Odatle je proisteklo najlepše vreme Beogradskog dramskog pozorišta u kojem su se smestile nekoliko ratnih generacija koje su čekale svoje vreme.
Često pominjete Dobrici Ćosića. On vam je mnogo pomagao.
On je za nas bio veoma značajan. Upoznala sam ga devetog maja, četrdeset pete godine, u Sarajevu, preko Bate Paskaljevića, koji se sa Dobricom poznavao po zemljačkoj liniji. Odemo u neki kafić, uz kiseli kupus i rakijicu gde je Dobrica, koji je umeo da drži banku, najviše pričao. Umeo je tako lepo da govori o događajima iz rata da ga je, kada je svanulo jutro, glumica Nada Čarapić, na kolenima molila da se ostavi politike i počne da piše. Viđate li se sada sa Dobricom Ćosićem?
Čujemo se samo preko prijatelja, mada on stalno govori da moramo da se nađemo.Čim neko postane nešto značajano ja pobegnem od njega bez obzira da li mi je dobar prijatelj. Ne želim ni sebe ni njega da dovedem u situaciju da mi nešo učini ili da ga nešto zamolim. Samo, kada ga već ogovoram moram da kažem da on nije bio sentimentalan samo prema nama. On je bio kao jedan pas tragač koji je tražio kvalitetene ljude. Mihiza je upoznao preko svoje žene i smatrao je da nam može pomoći više od njega. Od tada sam sa Mihizom bila najbolji prijatelj. Bilo je dovoljno da se on pojavi i da se nešto kreativno pokrene u meni. Kako doživljavate to kada danas, naročito Mihiza, optužuju za lažno disidentstvo?
Takvim glupostima ne pridajem nikakvog značaja. Neka naprave samo polovinu onoga što je on uradio. To je jedan čovek koji umeo da ukaže na značajne ljude. Kada se na primer pojavila Desanka Maksimović, njena pesma 'Krvava bajka', on napiše veliki članak u Politici u kome kaže 'optužujem'. Od tada je ona postala najveća pesnikinja, što je zaista i bila, ali je trabalo pokazati njenu vrednost. Kada su izašla celokupna dela Branka Ćopića Mihiz je takođe napisao tekst od čijeg pojavlivanja je Branko Ćopić postao neprikosnoven. Ono što je on napisao je bilo toliko ubedljivo da je bez pogovora prihvatano. Zatim 'slučaj' Radivoja Lole Đukića, koji je postao to što je bio tek kada je Mihiz napisao 'čovek koji je zasmejao Jugoslaviju'. Duško Radović je bio potpuno anoniman dok na njega nije ukazao Mihiz. Ja ne znam šta sve o Mihizu govore, znam da nikada u životu nije mogao da podnese i da vidi komunizam. On nije bio veliki hrišćanin ali je bio etički hrišćanin. On je poslednji Don Kihot našeg vremena.
Da li je govorio sa vama o politici?
Meni je govorio, ti ćuti i nemoj nikada da se baviš politikom. Ti nemaš štofa za politiku, suviše veruješ i posle se razočaraš. Tu je naš razgovor bio gotov na tu temu. On je bio apsolutno prav čovek. Tako je i umro. On je godinu i po dana ležao i nije hteo da ustane, jer je legao da umre. Umro je dobrovoljno sa trideset i pet kila. Možete li da naparavite paralelu tog i ovog vremena i njihovih nosioca?
Ne mogu da govorim o tim stvarima direktno. Uzroke i budućnost ovoga svega, svako zna na svoj način. Ja sam emotivac, postoje ljudi koje očima ne mogu da vidim, a sve je manje onih koje volim. Volela bih da kažem nekoliko reči o još jednom svom velikom prijatelju Branku Ćopiću, koga sam mnogo radila. I on se kao i Mihiz ubio. Zato što je bio pronicljiv i video dalje od svih. Video je u čemu smo i kuda idemo i nije mogao to da podnese. Bio je toliko razočaran, pa njegova pesma 'Grob u žitu' je o njegovoj sestri. Čak mu je bilo zabranjeno da dođe na premijeru svog komada koji sam ja režirala. Sremac, Ćopić, Duško Radović, to je bila jedna familija poetičnog realizma. To nisu romantičari kako se govori. Koji su to komadi koje bi danas bilo zanimljivo igrati?
Kao i uvek, komadi sa pevanjem i pucanjem, koji se danas zovu mjuzikli. Prem tome, ima ih fala bogu dosta. Međutim, trebaće dugo vremena da dođe pogodno doba za pozorište. Da može da se pravi kabare. Kada sam devedeset druge pravila poslednji kabare sa Mićom Tabačkim, 'Neki to vole vruće', to je još nekako funkcionisalo. Sada više ne može.
