Izvor: Blic, 12.Dec.2000, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Volim kad čovek zapeva
Volim kad čovek zapeva
Ovde nije cool da projekcija počne na vreme? Onda možemo zapaliti još jednu cigaretu. - Ali, vi dolazite sa Zapada gde je 'in' ne pušiti… - Stvarno. Tamo (u Londonu) kad zapalim cigaretu proradi mi griža savesti. Ovde mi je prijatnije. Mogu čak jednu za drugom. Niko me ne gleda popreko.
Sledi projekcija filmova Brede Beban u 'Rexu', nakon što je na 'Video Medeji' u Novom Sadu dobila figuru sfinge za autorski opus, i dogovor za sutrašnji >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << intervju. Uoči filma 'Ruka na ramenu' izvinjava nam se i izlazi iz sale. Kaže da ga nikad posle Hrvojeve smrti nije imala snage pogledati.
Breda Beban je rođena u Novom Sadu, detinjstvo je provela u Skoplju, ranu mladost u Zagrebu i vrlo često u Beogradu (tata joj nije bio vojno lice), od 1991. živi u raznim gradovima Amerike i Evrope, a poslednjih godina u Londonu. 'Odmah su me pitali odakle sam. Znala sam da zapravo žele znati koje sam nacionalnosti. Odgovorila sam: niotkuda.' Bavila se slikarstvom i performansom, a tokom više godina radila je sa Hrvojem Horvatićem. Posle njegove smrti (1997) - samostalno, najčešće na temu egzila. Upravo za Čenel For snima film 'Kad se zagrcneš' (u slobodnom prevodu). I jedan prema zajedničkoj ideji sa Hrvojem. Naziv mu je, mada je opet neprevodivo, `Fleke od novca`. Baziran je na razlici između slavenskog i anglosaksonskog mentaliteta i priča o tome da kad novac postane osnovna vrednost sve ostale nestaju.
Saradnja sa Hrvojem definisala je vaš život...
- Krajem osamdesetih moje prijateljstvo s Hrvojem Horvatićem pretvorilo se u ljubav. Odlaskom u Englesku počeli smo živeti zajedno. Hrvoje je završio u bolnici zbog vodenih kozica. Pošto mu kiseonik nije dolazio u mozak, živeo je u komi mesec dana... Istog dana pošto se on našao u bolnici stigli su mi papiri za razvod od Ognjena Bebana, s kojim imam dvadesettrogodišnjeg sina. Debeli kao knjiga, ja se nisam mogla na njih koncentrisati... Hrvoje je umro na moj 45 rođendan. Posle kremiranja, kod kuće, popila sam votku i potpisala razvod. Tako sam u isti dan postala i udovica i raspuštenica.
Je li istina da se Hrvoje Horvatić pokrstio u pravoslavca?
- Nije to mogao učiniti jer nikada i nije bio kršten. Bio je to umetnički gest, jer su se naši radovi bavili vizantijskom mistikom budući da sam ja dugo boravila u Sopoćanima i bila fascinirana teorijom ikone. Hrvojev najbolji prijatelj, Srđan Šaper - 'kum' . Dogodilo se na dan kada je osvećen kamen temeljac Svetosavskog hrama... Bilo je kao iz Pazolinijevih filmova.
Zašto ste otišli u egzil - u London?
- Zato što mi je bilo nemoguće da se te, `91, identifikujem s društvom što je pohrlilo u raširene ruke Tuđmana, koji je već u predizbornoj kampanji izjavio: 'Hvala Bogu da mi žena nije ni Židovka ni Srpkinja'. Na dan kada sam otišla iz Zagreba 'Večernji list' je objavio fotografiju predsednika Tuđmana koji pokrštava da li sedam ili devet dečaka muslimana u katoličanstvo...
A koje ste vi nacionalnosti?
- Ja sam post-Jugoslaven. Kad imam nostalgiju za detinjstvom javlja mi se miris Ohrida... Uverena sam bila da je jedna pločica od kaldrme centar sveta.
I kako se snalazite u Londonu?
- Imali smo već distributere u Londonu, mada je u toj evropskoj zemlji najteže dobiti papire.
Da li ste ih dobili?
- Dobili smo rezidens do kraja života, a ja, konačno, i britanski pasoš. Predajem filmsku režiju u Šefildu, ali budući da ne želim da gradim akademsku karijeru, radim samo dva dana u sedmici.
Otkud režiju kad ste završili slikarstvo?
- Dok sam radila sa Hrvojem koji je se studirao na čuvenoj zagrebačkoj školi za kazalište, film i televiziju nisam bila ni svesna koliko sam učila. (Osim toga, išla sam eksperimentalnu školu u kojoj se učio i film. Kao dete bila obožavatelj Romera, Godara, Vendersa, Fazbindera, Fulera…) Kao što bi rekli režiseri 'Nuvel vaga': mi nismo išli u filmske škole, ali smo visili po kinotekama.
Ko je prokomentarisao za vas da ste ženski Godar?
- Učinio je to urednik u Bi Bi Si-ju gledajući moj film 'Maj 98'. Kada sam dobila kart blanš da napravim šta god hoću, ali pod uslovom da bude nešto o Engleskoj krajem 20. stoleća. Njegov 'off line' je isti kao 'on line'. Koproducent 'Iluminejšns televižn', prvobitno mi je rekao da neće proći. (U filmu između ostalog, ima i kadar kada Breda pokazuje srednji prst u plakat sa likom Tonija Blera!) Urednik ne samo da je film pustio, već je izjavio da mu je jako drago da Godar ponovo radi, ali ovog puta kao žena!
Šta vas posebno intrigira?
- Volim način na koji se u mjuziklu pojedine situacije naprave transparentnim. Volim kad čovek u sred filma počne pevati.
Šta želite da izazovete kod gledaoca?
- Želim da ga otvorim. Ne da utičem na način mišljenja, već da mu eventualno - sad vam to može zvučati megalomanski - kroz proces gledanja (akumuliranja značenja) proširim percepciju…
A koje osećanje u vama preovladava?
- Osećanje nemoći pred svetskim moćnicima.
Da li ste kao žena i umetnik ispunjeni?
- Na profesionalnom nivou jesam. Taj nivo me određuje. Moje dete je odraslo. Hrvoja više nema. Neuspešna sam u pravljenju novih veza. Ne mogu, još uvek. Ipak, nisam odustala od ljubavi.
Da li vas novac opterećuje?
- Kad zadominira novac kao jedina moguća motivacija - to je trenutak etičkog popuštanja... Verujem da je čoveku ugroženo ljudsko dostojanstvo kad nema posao i kad nije adektvatno nagrađen.
U koji biste od svih vaših gradova želeli da se vratite?
- Budući da sam ja sredovečna žena više nemam osećaj nepreglednog vremena. Počinjem misliti gde bi ta kuća trebalo da bude. U ovom trenutku, 7. decembra 2000, čini mi se da to neće biti London, već kuća u Istri ili Beogradu.
Zašto u Beogradu?
- Koliko god mi prijatelji kažu da su depresivni i umorni, ovde vitalnost probija iz patiniranih fasada i načina na koji sedite u kafani... Nigde to više nisam srela, osim možda, možda, u delovima Južne Amerike. Milena Marjanović
