Izvor: Blic, 30.Dec.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Volim da ubrzam strujanje krvi
Volim da ubrzam strujanje krvi
Šuja Okacu, japanski dirigent, pre neki dan nastupio je po drugi put pred Beograđanima sa Beogradskom filharmonijom sa klasičnim evropskim repertoarom zbog koga ga japanski 'čistunci' ne smatraju delom nacionalnog umetničkog korpusa. Okacu je izašao u susret molbi 'Blica' za razgovor iako je bio veoma zauzet pripremama a nastup.
Da li u Japanu postoji sukob ili negativna konkurencija između tradicionalne i tzv. zapadne muzike? >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
- Kad kažemo tradicionalna muzika Japana, mislimo na preko tri hiljade godina staru muzičku praksu, naravno, u skladu sa Šinto religijom. To je muzika koju upražnjavamo tokom ceremonija venčavanja ili sahrana i koja podrazumeva tradicionalne japanske instrumente koji su, kao i obredi, i danas u upotrebi. Ipak, mnogo Japanaca obožava muziku sa Zapada, bez obzira, da li je reč o klasici, džezu ili roku. Kad je reč o klasičnoj muzici, ima bezbroj orkestara koji je neguju. Međutim, mnogi i dalje upražnjavaju staru japansku muziku, odnosno tradicionalnu japansku 'kabuki' operu. Instutucija nacionalnog teatra je jaka i takođe se bavi i savremenom operom. Znači, ne mogu reći da postoji konkurencija ili sukob između tradicionalne i evropske klasične muzike.
Možete li da uporedite japanske tradicionalne opere i klasične zapadne?
- Rekoh da je muzička tradicija Japana veoma stara i u njoj nema klasičnih elemenata evropske muzike u smislu takta ili skale, ona skoro nema tempa, uz nju možeš i bukvalno da meditiraš. A kod meditacije nema tempa nego jedan lebdeći, plivajući ton. Naravno, postoji melodija, ima i harmonija ali nema klasičnog 'taktiranja'. Kad je reč o japanskoj narodnoj muzici ona je veoma ritmična, skoro kao kad slušate Stravinskog ili afričku muziku, puno strasti, emocija i ritma. Upotrebljavamo mnoge udaračke instrumente koji teraju krv da struji brže.
Zbog čega je vaš rad toliko prožet spremanjem orkestara za izvođenje operske muzike? Vi ste započeli karijeru u 'Operskoj fondaciji Japana'.
- Postoje dve baš velike operske kuće u Tokiju. Jedna je bazirana na tzv. nemačkom repertoaru, a druga, 'Operska fondacija Japana' naklonjenija je italijanskom repertoaru. U prvi mah nisam bio dirigent te Opere, to će doći kasnije. Studirao sam dirigovanje i statirao u malim rolama, recimo prosjaka u 'Karmen'. Sedim na pozornici gledam Hozea i Karmen a diriguje čuveni Seiđo Ozava. Bilo je to vrlo uzbuđujuće i otud moj interes za operu. Meni se dopala ta vrsta delatnosti u kojoj stojiš u tzv. muzičarskom rovu ispred bine, između publike i izvođača na sceni, a iznad tebe se odvija neverovatna razmena energije. Na sceni solisti plaču, pate, beznadežni su a publika hvata te energetske lopte, oblikuje ih i baca nazad na scenu. Pronalazim sebe odnosno muziku orkestra na mostu između gledališta i pozornice kojim se preliva uživanje.
Kada ste i sa kojim razlogom napustili dirigentsku karijeru u OFJ i prešli u Evropu na mesto dirigenta Bonske štats opere?
- Bilo je to 1988. Za mene koji sam odrastao u Tokiju Evropa je bila potpuno nepoznati svet. Sve je bilo potpuno novo, ljudi, vreme, mirisi, i, mada sam Betovenovu muziku upoznao kao trogodišnjak dok nisam došao u Bon nisam mogao da znam tačno ni gde je živeo, ni gde se rodio, ni kojim ulicama je šetao…Dolaskom u Evropu sve je bilo kristalno jasno, sve se uklopilo. Nije moj dolazak bio stvar odluke da dirigentsku ili umetničku karijeru nastavim u Evropi. Mislio sam da ostanem dve- tri godine u Nemačkoj, vidim u originalu korene klasične muzičke scene i njenu savremenu praksu i vratim se u Japan sa idejom koju bih mogao da prenesem i drugima. Ostao sam pri toj ideji ali je realizujem bez stalnog boravka u Japanu. Mene u Japanu više i ne smatraju 'pravim' Japancem. Doduše ni sam ne znam više koje sam nacionalnosti kad je muzika u pitanju. Moj boravak u Evropi ljudi tamo ozbiljno shvataju kao i pristup operskoj praksi koja je drugačlija od njihove. Zato se u Japanu smatra da ne pripadam sceni domaćih dirigenata. Prošlog meseca u Tokiju sam postavio operu 'Rašomon' po filmskoj priči, a komponovala ju je jedna japanska kompozitorka koja je studirala u Evropi, živela preko trideset godina u Beču, koja je u potpunosti prihvatila evropski muzički stil, doduše sa elementima japanske tradicije. I za nju kažu da više 'nije Japanka'. 'Rašomon' je premijerno bio izveden u Gracu 1994, i postigao je veliki uspeh baš kao i u Tokiju jer svako zna priču, svi znaju tekst dok je muzika kompletan 'stil nuvo'.
Ako ste prihvatili evropsku klasičnu tradiciju u muzici, posvetili joj se, šta bi evropljani trebalo da nauče i preuzmu sa Istoka, odnosno iz japanske tradicije?
- Način razmišljanja, meditacije koji upražnjavamo, mislim da bi to bilo korisno usvojiti. Ako shvatiš šta znači stanje meditacije, onda možeš stvari oko sebe pa i muziku da posmatraš na drugačiji način. Možeš da pomešaš sebe i svoje iskustvo i tradiciju sa onim vanvremenskim.
Dok se spremate za koncert, imate li neku relaksacionu tehniku koju upražnjavate?
- Pola sata pre koncerta u mojoj garderobi, bez ikakve muzike ili priče dozovem u mislima slike_arhiva, ne zvuk, koncerta koji je predamnom. Vidim orkestar i Šuju Okacija kao da je reč o nekom trećem. Meditiram zamišljajući slike_arhiva koncerta, publiku i izvođače. Milorad Pavlović
