Izvor: Blic, 05.Dec.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Volim da osetim muziku celim telom
Volim da osetim muziku celim telom
Vesna Šouc, docent na Katedri za dirigovanje FMU, i dirigent tamošnjeg Simfonijskog orkestra, kad je reč o muzičkom poslu, izašla je iz impozantne aranžerske i dirigentske senke svoga oca Mirka Šouca, veoma rano. Dirigujući početkom devedesetih Mocartov 'Rekvijem” u Rigi, Latvijskom filharmonijom, nastavila je ambiciozno i gorljivo umetničko angažovanje započeto još na muzičkoj Akademiji polovinom osamdesetih. Vodi i formira mnoge >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << vokalne horove, pa i one najznačajnijih kulturnih institucija. Koncertantna i karijera pozorišnog dirigenta kao i korepetitorska saradnja sa najznačajnijim operskim imenima domaće scene adrenalinskom jačinom bacaju je u skoro isključivo muški profesionalni zabran. Sagovornica 'Blica”, jedna je od malog broja žena kod nas i u svetu koje imaju stalnu, gostujuću, koncertnu orkestarsku aktivnost, što je pokazala i nedavno, dirgujući Simfonijskim orkestrom RTS-a tokom jubileja radio emisije 'Dragstor ozbiljne muzike 202”.
Kad je reč o dirigentskoj praksi obično se govori o dirigentima kao o 'jakim autoritetima”. Kako se snalazite po tom pitanju?
- Dirigovanje jeste liderski posao ali ja ne bežim od 'ženskog principa”. Njegovo prisustvo u današnjem svetu nije ništa neobično. Senzibilitet koji nosi ženska ruka, ženski gest - to se vidi. Vrsta dirigentskog liderstva veoma je kompleksna jer autoritet koji se tom prilikom nameće dolazi od znanja. Autoritet možete postići jedino tako, on ne potiče od dirigentske palice. Vi edukujete, kanališete i vodite muzičare svojom rukom, pogledom, i sugestijama, svojom emocijom. Mada ima sve više žena, u svim oblastima pa i kad je reč o dirigovanju, opet, malo ih je tako energičnih i ambicioznih poput vas. Da li i u muzici postoji tzv. žensko pismo?
- Molim vas, u svakoj profesiji ima i sujete. Ne mislim pritom da je sujeta dobra stvar, ne mislim da je gordost dobra stvar ali nikada mi nije smetala sopstvena ambicija niti to što sam žena u tzv. muškoj, dirigentskoj profesiji, što inače nagoveštavate vašim pitanjem. Ne sporim da radim na ženskom principu, postoji žensko pismo. Kad imam mogućnost izbora, tačno znam šta iz tog razloga ne želim da radim, slušam svoju prirodu, osluškujem svoj senzibilitet, pratim taj ženski princip. Uživam u koncertnom ili pozorišnom dirigovanju. To je za mene izazov, vrsta muzičkog zadovoljstva, po mom ukusu. Šta još osim oblikovanja i usmeravanja energije koju jedan orkestar poseduje, dirigent radi na sceni?
- Dirigent i inače oblukuje nešto što je neuhvatljivo, nešto apsolutno, što muzika jeste. Određuješ frazu, ritam, melodiju, tempo, dinamiku, prenosiš emocije na ansambl, a svi zajedno, na publiku.To je kružni energetski tok koji se uspostavlja u sali. Dirigovanje je spoj režije i glume pri čemu su partiture scenario. Orkestar funkcioniše kao paleta različitih boja, različitih grupacija boja koje treba organizovati izbalansirati, trasirati a pritom pretpostaviti kako će muzičar reagovati u momentu. To se zove- pratiti nekoga. Dirigent - prati, to je ono što radi. On je učesnik zajedničkog procesa oblikovanja zvuka i emocije. Mada rukovodi, sastavni je deo orkestra, muzički lider u plemenitom smislu te reči.
Koji dirigent vam je u tom smislu uzor?
- Leonid Bernštajn. On je energičan, duhovit, brz, ekspresivan… Da li je ekspresivno delo koje se izvodi, ili je ekspresivan nečiji način dirigovanja?
- Ekspresivno je nečije izvođenje. Volim da osetim muziku celim telom, kompletnim pokretom, zaokruženim gestom, to je moj temperament. Radim na intuiciju, na osluškivanje onoga ko sa mnom muzicira. Na sceni se misao uvek čuje i vidi. Da li dobro vladaš muzičkom materijom, konkretnim muzičkim delom, ili šmiraš, barataš lažnim doživljajem muzike, ne može nikada da se sakrije. Moje misli idu brzo, brzo pretpostavljam i učim, imam dobru memoriju i asocijacije, pamtim pokrete…da li je nešto kružno, da li je oblik horizontalan, znači miran ili, suprotno, vertikalan…Čitava filozofija postoji iza toga zašto u kom trenutku pravim određeni pokret. Volim da radim sa ljudima, uživam u tome, dražanje kontrole uopšte me ne zanima! Vaš otac radio je u graničnom pojasu džeza i estrade a vi ste se opredelili za 'tvrdu” klasiku!?
- Ako mislite na popularizaciju klasične muzike, uvek sam za to ali ne tako da bismo nekome podilazili. Za medijsku sam popularizaciju klasične muzike svakako. Klasična muzika jeste moja baza ali imala sam, recimo, taj iskorak ka pravom, američkom džez mjuziklu. Čovek sam sebe oslobađa ili sam sebe ograničava, otvara sam sebi prostore za nova saznanja ili sam sebe sputava. Onaj ko želi da vežba i uči on radi to bez obzira na uslove u kojima egzistira. Okolnosti, naravno mogu da nas ograniče skoro u potpunosti ali ne moramo pritom i sami sebe da ograničavamo. Čemu učite svoje studente? Da li im govorite o budućnosti klasične muziče scene u svetu?
- Da bi čovek došao do ličnog pečata u interpretaciji jednog dela, pre svega mora da postoji odgovornost prema napisanom, intelektualan, sveobuhvatan pristup kompoziciji koja je u radu, duboka analiza… Poznavanje stilistike pojedinog autora, strukture dela, put je koji otvara vrata kreacije. Tek onda dolazi do tzv. lične interpretacije. Tome učim i studente. Vodim Simfonijski orkestar FMU od prošle godine i imali smo vrlo uspešan nastup na Bemusu, putovali u Grčku…Svirali smo Šostakovičevu 'Petu simfoniju” prepunu ekstrema, ali, studentska snaga je čudo. Zadatak dirigenta je da tu snagu usmeri, kanališe naročito kad je u pitanju studentski orkeastar da ga kroz raznolike programe edukuje. Mislim da je klasična muzika ipak, jedna elitistička delatnost koja pravilnom, ranom medijskom edukacijom, postupno može da stvori publiku koja bi onda uspostavila jako tržište. Klasična muzika postoji i postojaće ali je problem ko će slušati klasičnu muziku? Mediji dakle mogu da pomognu ali jedan deo populacije nikada neće biti zaintersovan za nju. Intelektualna nadgradnja današnjeg čoveka je diskutabilna. Milorad Pavlović
