Izvor: Politika, 18.Jan.2011, 00:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vodeći privrednici su ljudi pokretači
Oni osećaju da su nezasluženo prozvani kao krivci
Teško je generalizovati takozvani opšti utisak, ali kada bismo saopštili srednju ocenu javnosti o našim preduzetnicima, verovatno bi ona bila loša. Zašto javnost loše doživljava privrednike? Između ostalog i zato što se permanentno podstiče atmosfera traženja krivca, pa u krug krivaca spadaju i oni koji nešto stvaraju. I vrlo je verovatno da ova kriza nije udarila Srbiju, odnosno ceo svet, da bi javnost i privrednike >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << doživljavala mnogo bolje. Međutim, sa krizom, u kojoj dolazi do naglog siromašenja velikog dela stanovništva, naravno da se nameću pitanja: zbog čega se ovo dešava, ko je kriv i kako izaći iz toga? U traganju za odgovorima počinje da se luta i među ostalim krivcima uvek su i oni koji nešto stvaraju i prave.
U vezi sa privrednicima treba reći i to da oni nisu svi isti, tako da ne možemo da generalizujemo sve ljude. Međutim, ako se vratimo u istoriju videćemo da su vodeći privrednici bili, a i sada su, ljudi pokretači, oni koji su nešto krupno pokretali, koji zapošljavaju veliki broj ljudi i stvaraju novu vrednost.
Oni osećaju da su nezasluženo prozvani kao krivci, da se nezasluženo nalaze nisko na lestvici pozitivnog vrednovanja uprkos tome što nešto pozitivno donose društvu. Naime, svako društvo u velikoj meri zavisi od toga koliko se nove vrednosti stvori. Novostvorena vrednost omogućuje otvaranje novih radnih mesta, doprinosi prosperitetu i svemu ostalom što čini jedno aktivno društvo. Tamo gde se ta vrednost ne stvara, društvo je u gubitničkoj fazi.
Međutim, zašto se o privrednicima u teškim vremenima širi loša slika? To je, ja bar tako mislim, vraćanje loptice od najodgovornijih faktora; političke strukture moraju lopticu da prebace na neko drugo polje, da ne bi one same bile apsolutno odgovorne. Pa je verovatno najjednostavnije prebaciti odgovornost na sledeći sloj po izloženosti javnosti, a to su privrednici.
Kakvi su odnosi između političke i privredne elite, vrlo je teško reći. Prvo, mislim da u svetu taj odnos ide u jednom smeru, a kod nas, nažalost, u obrnutom. Zbog krize, svuda u svetu politika i privreda nikad nisu bliže sarađivale. Tako je u Nemačkoj, tako je u SAD, a to se vidi čak i u Rusiji.
Mislim zato da i naša neproduktivna napetost između politike i privrede, koja je ovde u jednom trenutku stvorena, treba da bude dovedena na neku razumnu meru i da, hteli ne hteli, svi moramo da razmišljamo o tome kako ćemo da sarađujemo i kako možemo dalje da napravimo nešto što bi pomoglo da Srbija u ovim teškim trenucima izađe što manje oštećena iz krizne situacije u kojoj se sada nalazi.
S tim što moramo imati u vidu i to da smo izabrali kapitalizam kao društveni sistem i da, hteli ne hteli, kapitalizam ne ide bez kapitala i bez onih koji zarađuju više, koji daju posao, ali i onih koji oduzimaju deo viška vrednosti, a to je politička elita, koja finansira i neke političke ciljeve. Ali nećemo daleko stići ako smatramo da je kapitalizam moguć bez kapitala. Niti je kapitalizam samoupravni socijalizam, koji nije bio ni jedno ni drugo, ni socijalizam, ni kapitalizam.
Za mene je paradigmatičan slučaj Rusije, koja je bila lider socijalizma, ali tamo se ceo sistem preko noći promenio: tamo su prihvatili sve tradicionalne vrednosti kapitalizma. I čak moram reći da se mnogi među nama ne slažu s tim „tradicionalnim vrednostima kapitalizma”, ali one su takve kakve su. U Rusiji su ih prihvatili bez pogovora, a kod nas je drugačije. Zašto? Moja teorija je uvek bila da je to upravo zbog „samoupravnog socijalizma”, kada su nam dali slobodu da mnogo pričamo a malo radimo.
Zato je naš problem sada složeniji. Mislim da bismo time mogli objasniti i izvestan licemeran odnos prema bogatim ljudima, prema kojima se odnosimo sa poštovanjem, kao prema vlasnicima kapitala koji zapošljavaju druge ljude, a onda, s druge strane, o njima govorimo sve najgore. Smatram da bi trebalo da se u društvu razjasnimo o tome i utvrdimo šta je u svemu istina, a šta ne.
Ja kažem mojim kolegama – ako ja mogu da uđem na svako moje gradilište, i pogledam svakom radniku u oči, ako sam spreman da čujem bilo koju primedbu od svog zaposlenog – ne vidim zašto bih imao problem sa radnicima. Naprotiv, kad vidim njihovo poštovanje prema meni, u smislu da sam ja taj koji im pomažem svojim znanjem, i od mene očekuju da im rešim neke probleme, ne vidim ni zašto bih kao privrednik i vlasnik preduzeća imao bilo kakav problem svoje percepcije u društvu.
*Predsednik kompanije „PSP-Farman“, predsednik Kluba „Privrednik“
Branislav Grujić
objavljeno: 18.01.2011.
