Izvor: Politika, 26.Feb.2011, 01:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vlastoljublje– civilizacijska pojava
Kod nekadašnjih seljaka u Srbiji postojalo je to što se zvalo sprega
Nisu koalicije najveći državni problem. Njih ima u većini parlamentarnih zemalja, i posledica su nemogućnosti jedne stranke da osvoji dovoljan broj mandata da bi mogla vladati sama. Zato se i prave koalicije.
Problem se, međutim, uvek javlja kad žudnja za vlašću prenebregne sve moguće razlike i kad se u cilju uzimanja iste na sve pristaje i sve obećava: samo da se dođe na vlast.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Nema čoveka na ovim prostorima koji bar jednom nije rekao: „Da mi da neko vlast samo na jedan dan sve bih doveo u red”. Ako tako misle građani, znači birači, zašto ne bi tako mislili i njihovi predstavnici. Samo da se dokopam ministarske fotelje, a onda ću pokazati kako se vodi država.
Što je najčudnije, ti ljudi stvarno veruju u to što misle ili govore, i niko ih ne može razuveriti da možda nisu sposobni da upravljaju ni seoskom poštom, a kamoli ministarstvom.
Da li ste ikad čuli ili pročitali makar i u memoarima da je neko od bivših ministara izjavio da nije bio sposoban za položaj koji je obavljao?
Čemu onda povika na koalicije i koalicione vlade kod nas u Srbiji?
Osnovni razlog je svakako nesposobnost ili neefikasnost takve vlade da rešava stvarno teške probleme pred kojima se društvo nalazi. Ali da li bi jednostranačka vlada bila efikasnija ili je problem nesposobnosti u koaliciji?
Razumem da postoji određena surevnjivost među strankama i uzajamno prebacivanje krivice sa jednog partnera na drugog. Surevnjivost je i vrsta alibija, doduše neodrživog, jer kad su preuzimali vlast svi koalicioni partneri su znali – ko su, šta su, kakvi su im ciljevi, programska različitost. Sve su znali jedni o drugima, ali su ipak pristali da stvore koaliciju.
Pored nerazumnog vlastoljublja postojao je i pritisak stranih ambasadora i njihovih lokalnih lobista da se stvori ovakva vlada. Neke stranke nisu to ni krile, dok su druge članice koalicije prevarile birače i ulaskom u vladu odrekle se sopstvenih izbornih obećanja i programskih načela, iako su zbog tih načela mnogi birači glasali za njih. Ulazeći u koaliciju iz krajnjeg vlastoljublja obmanjivali su sebe da to čine kako bi sproveli sopstvena programska načela i na taj način zaštitili svoje birače.
Sve ovo se može desiti i kod jednostranačke vlade jer pohlepa i vlastoljublje su evropska, svetska, civilizacijska pojava.
Idući po srpskim selima prošlih vremena dok je vo bio glavna vučna snaga seoskih domaćina naučio sam jednu stvar. Kad hoćete da neki težak teret iz zabrana izvučete, ili da po strani njivu poorete, ili da vam brazda bude pravilno izorana, tad je bilo važno znati koji vam je vo dešnjak, a koji levak. Ako biste ih pravilno uparili posao se obavljao sa lakoćom. U suprotnom, ako bi u jarmu bila upregnuta dva levaka ili dva dešnjaka kola bi brzo odlazila na stranu ili sletala sa puta, jer su oba vola vukla na istu stranu. Zato je kod nekadašnjih seljaka u Srbiji postojalo nešto što se zvalo sprega, gde bi se domaćini udruživali da kakav veliki posao završe. Onaj koji je imao dobrog dešnjaka, tražio bi domaćina koji ima jakog levaka, pa su ih onda u jedan jaram prezali ali pazeći da levak bude na levom, a dešnjak na desnom kraju.
Zato ne bi trebalo, a priori, osuđivati koalicije jer one ako imaju zajednički cilj, a to bi u politici značilo dobrobit za društvo i državu na čijem ste čelu, koalicije su veoma korisne. Bez obzira na programske i ideološke razlike. Udruženim snagama se uvek više može dobrog postići nego ako ste sami.
Ako vam je iskreni cilj da razvijate državu onda je svejedno ko je vodi: da li neko sa leve ili desne strane ili to čine zajednički. Takođe, ako je postavljeni cilj uništavanje države onda je nevažno da li će to uraditi levi ili desni; sam ili u koaliciji. O ovome se razmišlja i odlučuje pre formiranja koalicionog saveza i preuzimanja vlasti.
*Etnolog
Dragomir Antonić
objavljeno: 26.02.2011
