Izvor: NoviMagazin.rs, 13.Apr.2015, 08:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vladimir Gligorov: Ruska kriza
Da ukažem, nadam se na jednostavan način, kako se može razumeti ruska kriza. Napravimo najpre razliku između krize kursa (exchange rate crisis) i finansijske krize uzrokovane iznenadnom nestašicom stranih kredita (sudden stop crisis).
U prvom slučaju dolazi do, najčešće iznenadne, devalvacije kao posledice neke izmene koja je od značaja za kretanje kursa. U ruskom slučaju, nagli pad cene nafte i ocena da to nije privremena promena utiču na očekivane prihode od izvoza, >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << što se kompenzuje devalvacijom. Obično je inicijalna devalvacija veća od nivoa na kojem će se novi kurs stabilizovati iz sledećeg razloga: pošto se očekuje promena kursa rublja se, primera radi, menja za, recimo, dolar, što dovodi do inicijalne devalvacije, da bi se potom dolari zamenili za rublje, kako bi se realizovala zarada, usled čega dolazi do određenog oporavka kursa rublje i, konačno, do stabilizacije novog kursa.
Dakle, uzrok krize kursa jeste pad cene nafte, devalvacija je način uravnoteženja spoljne trgovine.
U drugom slučaju, iznenadno presušuju izvori stranog kreditiranja i strani se dug mora vratiti, jer je refinansiranje isključeno. Dužnici stoga menjaju domaći novac u strani kako bi izmirili povećane, a neplanirane, izdatke i ta povećana tražnja za stranim novcem čini ga skupljim, u domaćem novcu, to jest kurs devalvira. Na primeru Rusije, finansijske sankcije su jedan vid tog iznenadnog prekida dostupnosti stranog novca i kredita – stranim bankama je zabranjeno da refinansiraju dugove jednog broja ruskih banaka i kompanija. Ukoliko je reč o takvoj krizi, nema mnogo uslova za naknadnom zaradom na promeni kursa, jer je nedostupnost stranog novca trajnije prirode.
Dakle, uzrok je finansijska nestašica, devalvacija je način uravnoteženja spoljnih finansija.
Posledice ovih dveju kriza nisu iste. U slučaju krize kursa smanjuje se uvoz, zbog slabijeg kursa. Prihodi izvoznika u stranom novcu su manji, što se nadoknađuje većim prihodima u rubljama, opet usled devalvacije. No, strane obaveze su relativno veće, jer se smanjuju prihodi usled pada izvoznih cena. Ukoliko je spoljna zaduženost velika, to može da stvori probleme likvidnosti i čak solventnosti izvoznicima i njihovim bankama.
Dakle, kriza kursa može da dovede do finansijske krize usled povećanja spoljnih obaveza u odnosu na očekivane prihode.
U slučaju iznenadnog prekida dostupnosti stranih kredita, povećava se pritisak na rezerve stranog novca, što vodi devalvaciji. U meri u kojoj se kupovina stranog novca finansira kreditima u rubljama, to će dovesti i do rasta kamatnih stopa. To, opet, preti da poveća nelikvidnost i nesolventnost ne samo izvoznika već i drugih banaka i preduzeća. Što, konačno, može da poveća i fiskalne obaveze ukoliko budžet mora de preuzme obaveze preduzeća prema bankama i banaka prema deponentima i kreditorima.
Dakle, finansijska kriza izazvana iznenadnom nestašicom stranih kredita može da dovede do izbijanja sistemske krize.
U ruskom slučaju, reč je o obema krizama. Najpre, posle uvođenja sankcija i kasnijeg njihovog zaoštravanja, došlo je do postepene depresijacije rublje, da bi, potom, došlo do devalvacije usled pada cene nafte. Ovome bi trebalo dodati i promenjena očekivanja – u početku se predviđalo da će režim sankcija biti kratkotrajan, dok je sada neizvesno kada bi moglo doći do normalizacije finansijskih i trgovačkih odnosa između Rusije, Evropske unije i Sjedinjenih Država. Ukoliko se, kako sada izgleda verovatno, novi odnosi ustale, dalji razvoj ruske krize će zavisiti od mera privredne politike ruske vlade i njene centralne banke.
Dakle, ruska kriza je na početku bila finansijska, da bi potom došla i kriza kursa uz zaoštravanje krize u ruskim finansijama.
Ako je reč o krizi kursa, pogotovo onoj izazvanoj padom cene nafte, nema smisla trošiti rezerve da bi se odbranio zatečeni kurs. Ukoliko je kurs precenjen, jer je, kao u ruskom slučaju, smanjen prihod od izvoza, samo bi se potrošile rezerve, a kurs bi svejedno morao da se prilagodi novonastalim uslovima spoljne trgovine. Takođe, nema mnogo smisla povisiti kamatnu stopu, kako bi se privukao strani novac i održao kurs, jer će to samo povećati dobit investitora kada do korekcije kursa svejedno dođe. A, naravno, viša kamatna stopa će imati i negativne posledice po druga ulaganja i po potrošnju. Kako do krize kursa dolazi ako je kurs fiksiran ili se brani njegova stabilnost, ispravni odgovor centralne banke jeste da pređe na fleksibilan režim kursa.
Ako je, opet, reč o finansijskoj krizi, rastu bilansni problemi banaka i preduzeća, usled kojih je potrebna finansijska podrška bankarskom sistemu i preduzećima. To nije, u prvom redu, stvar centralne banke, već ministarstva finansija. U ruskom slučaju, nema nestašice rezervi stranog novca, jer mada je ukupni strani dug veći od 600 milijardi dolara (nešto više od 40 odsto bruto domaćeg proizvoda), centralna banka ima nešto manje od 300 milijardi dolara u rezervi. Tim bi se novcem mogla sprovesti stabilizacija stranih finansijskih obaveza i podržati neophodne promene u bankarskom i sektoru preduzeća.
To su, međutim, kratkoročna rešenja. Problem nastaje kada se rezerve potroše, a cena nafte i gasa se ne oporave. Rusija bi se onda našla pred pravim razvojnim problemima, što ne bi bilo rđavo, ali bi zahtevalo promenu političke strategije, koja opet nije od juče. Stoga je ova ruska kriza izazovna kako finansijski i razvojno, tako mnogo više politički i socijalno.
.jpg)
