Izvor: NoviMagazin.rs, 02.Apr.2018, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vladimir Gligorov: Protekcionizam
Američka najava povećanja carina na uvoz čelika i aluminijuma izazvala je strah da bi moglo doći do trgovačkog rata. Strah je pojačan najavljenim protekcionističkim merama usmerenim na uvoz iz Kine. Kojem bi cilju trebalo ove mere zapravo da služe?
Reč je o dva cilja. Jedan je obnavljanje američke teške industrije, dakle proizvodnje čelika i aluminijuma. Drugi je uravnoteženje svetske trgovine. Ovaj drugi je zanimljiviji. Strategija američke administracije može se >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << predstaviti kao strateška igra protekcionizma.
Protekcionistička igra (viđena sa američke strane)
Američka administracija bi najradije pregovarala sa svakom zemljom pojedinačno, što se u ne maloj meri i događa. No, u zbiru, to bi trebalo da ima za ishod globalni sistem trgovine koji bi bio, kako se kaže, slobodniji i pravičniji, tako da nije previše pojednostavljeno posmatrati pretnju povećanim američkim protekcionizmom koja ima za suparnika ostatak sveta. Brojke u slici stoje za rang koji SAD i ostatak sveta daju jednom od četiri ishoda. Obe strane mogu ili da povećaju carine ili da ih smanje. U levom gornjem uglu je ishod koji se može nazvati trgovačkim ratom, dok je u donjem desnom uglu ishod koji bi se mogao nazvati većom liberalizacijom svetske trgovine. Ostala dva su ishodi gde jedna strana povećava carine, a druga ih smanjuje.
Cilj američke trgovačke politike jeste smanjenje trgovačkog deficita, što naravno znači smanjenje suficita ostatka sveta jer je svetski izvoz jednak svetskom uvozu. Američki pregovarači smatraju da je za ostatak sveta dalja liberalizacija, recimo tako što bi svi smanjili zaštitu manje-više pođednako, najprihvatljiviji ishod, ali nije i za SAD. One bi bile u boljem položaju ako bi se ušlo u trgovački rat. Prema proceni stratega američke trgovačke politike, to je najgori ishod za ostatak sveta. Bolje od toga za ostatak sveta je da se pomiri sa izvesnim povećanjem američkih carina uz određeno smanjenje protekcionističkih mera ostatka sveta. Što je zapravo i cilj kojem bi trebalo da vode američke protekcionističke mere. Tako da je gornji desni ugao novi trgovački sporazum kojem Amerika teži. I koji je, po proceni SAD, najbolje što ostatak sveta može da dobije.
Naravno, ovo je struktura ishoda kako ih vidi SAD. Ostatak sveta može drukčije da ceni troškove trgovačkog rata i prednosti liberalizacije, tako da je trgovački rat moguć sve dok se suparnici ne upoznaju dovoljno s tim šta je kome tačno u interesu. Ovo nije jednostavno zato što interesi ne moraju da budu istovetni troškovima trgovačkog rata izraženim u novčanim jedinicama.
Ovo poslednje se vidi na primeru carinske zaštite koja ima za cilj obnovu američke industrije čelika i aluminijuma. Prvobitan stav je bio da “Amerika ne može biti zemlja ako ne proizvodi čelik i aluminijum” u, verovatno se želi reći, dovoljnim količinama. Troškovi ostatka američke privrede, kako u proizvodnji tako i u zaposlenosti, značajni su, svakako veći nego što se dobija eventualnim povećanjem proizvodnje čelika i aluminijuma, čak i ako se ne računaju carinske protivmere drugih zemalja. Ali, ako se ceni da je jedan zaposleni u čeličani mnogo vredniji od nekoga zaposlenog u poljoprivredi ili u sektoru usluga, onda se naravno trgovački rat isplati.
Kako izgleda, međutim, odustaće se od carinske zaštite industrije čelika i aluminijuma i preći će se na kvote, što je više u skladu sa interesima ukupne američke industrije. Ovo i zato što se ne ceni da je značajno oživljavanje ove dve američke industrijske grane izvodljivo. Ali cilj uravnoteženja ukupne trgovačke razmene ostaje, tako da je potrebno videti kako će se svi ti pregovori odvijati. Cilj, međutim, nije protekcionizam već liberalizacija koja je u skladu sa uravnoteženom razmenom. Taj cilj nije dostižan samo merama trgovačke politike, usled čega bi trebalo očekivati sveobuhvatnije pregovore – u nekom času u budućnosti kada se iscrpu očekivanja od protekcionističkih pretnji.
