Izvor: NoviMagazin.rs, 23.Sep.2019, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vladimir Gligorov: Konkurencija
Obično se misli da je tržišna konkurencija, i privredna i, uopšte, konkurencija u društvu, suprotstavljana, da upotrebim stranu reč, kooperaciji. Ovo zapravo nije uobičajeno značenje konkurencije u ekonomskoj misli.
U klasičnoj teoriji, recimo kod Rikarda, konkurišu pre svega kapitalisti. Jedni sa drugima. Ako jedan zarađuje na nekom ulaganju, drugi će mu konkurisati ulaganjima u tu istu aktivnost, što će dovesti do ujednačavanja profita na uloženi kapital i do smanjenja >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << stope profita na onu koja preovlađuje u privredi u celini ili čak u svetskoj privredi ukoliko zemlje međusobno trguju. U neoklasičnoj teoriji konkurencija bi svela profit na nulu ako bi se dovoljno povećao broj preduzetnika koji ulažu s ciljem da zarade.
Uzmimo opštiji primer. Ukoliko bi neko hteo da otpočne posao za koji misli da ima zainteresovanih partnera ili kupaca, on ili ona bi konkurisali onima koji se tim poslom već bave. Ukoliko je reč o sasvim novoj aktivnosti, drugi bi mogli njome takođe da se bave, ukoliko je inovator bio uspešan. Ti drugi bili bi konkurenti.
Tako da konkurencija jeste zapravo koliko-toliko slobodan pristup tržištu, dakle aktivnostima kojima se zarađuje dokle god za njima postoji potrebna tražnja. Može se reći da se konkurenti sukobljavaju isto koliko i sarađuju – u zavisnosti od toga o čijim interesima je reč, o onima koji zarađuju ili onima koji kupuju njihovu robu ili usluge.
Mogu li se isti ili čak bolji rezultati postići saradnjom? Uzmimo primer koji je nekada davno naveo Ian Buruma pišući o japanskoj privredi. Tri prodavnice bliske jedna drugoj. Ukoliko vlasnik jedne od njih poboljša ponudu, po kvalitetu ili po ceni, kupci bi mogli da promene radnju u kojoj kupuju samo ukoliko bi se prodavci s tim saglasili. Dakle, kupac bi izrazio nameru, pa bi vlasnik inovativne radnje otišao kod vlasnika kod kojeg je taj kupac do tada kupovao i zatražio dozvolu, recimo uz kompenzaciju, za transfer kupca, da se tako izrazim.
To je samo jedan primer saradnje. Uzmimo drugi – pekare u Francuskoj. Svakog dana bar jedna od njih je otvorena, tako da nikada nije slučaj da u nekom kraju nema gde da se kupi hleb. Svaka pekara ne radi dva dana u nedelji. Neke nedeljom i ponedeljkom, druge utorkom i sredom, treće sredom i četvrtkom. Sve rade subotom i nedeljom. Cene se razlikuju, kao i kvalitet. No, svakog dana ima dovoljno hleba da zadovolji lokalnu tražnju. Tako da pekare konkuriše dva dana u nedelji, kada kupci biraju bolje ili jeftinije. Naravno, postoje pekare i u susedstvu, tako da razlike u ceni i kvalitetu ne mogu da budu veće od nespremnosti ljudi da dodatno pešače kako bi kupili hleb. Tako vlasnici pekara ili vlasnici lanca pekara kombinuju konkurenciju sa saradnjom.
Ukoliko saradnje ne bi bilo, sve bi pekare radile svakog dana, osim ukoliko ne bi bio donet propis po kojem, recimo, sve pekare ne rade subotom i nedeljom. Što nije redak slučaj u mnogim zemljama s trgovinom, mada možda ređe kada je reč o pekarama.
No, javne vlasti bi mogle i da odluče da ne regulišu, recimo, pekare ili čak da im zabrane da se dogovaraju o tome koja će kada biti zatvorena, s ciljem da se tom zabranom poveća konkurencija kako bi se povećao uticaj kupaca na kvalitet i cenu. A i na radno vreme.
Moguće je, naravno, isključiti konkurenciju uspostavljanjem potpunog, recimo, državnog monopola. Pretpostavimo da se njime mogu postići isti ili čak bolji rezultati nego konkurencijom. Potrebno je svejedno navesti kako? Jer, jasno je da vlasti to mogu upravo zato što su vlast. Svejedno, potreban je postupak odlučivanja i postupak primene. U poređenju s konkurencijom, kooperacija može da bude složeniji postupak kojim se dolazi do poželjnih ciljeva.
Jedan vid jeste opet privredni, a ne politički. Pored konkurencije, drugi ključan vid privrednih odnosa jeste upravo saradnja. Uzmimo bilo koje preduzeće koje ima neku složenost u proizvodnji. Tome valja dodati i trgovinu i finansije. Svi su oni, proizvodni činioci na primer, komplementi, što će reći ne konkurišu jedni drugima već sarađuju. To, naravno, ako među njima nema sukobljenih interesa. Tako da saradnja ne mora da bude lišena sukoba.
Konačno, ako se misli na politički vid odlučivanja kao alternativu privrednoj konkurenciji, valja voditi računa o činjenici da je svaka politika, demokratska, kao i bilo koja druga, zapravo okarakterisana konkurencijom. Demokratija je, zapravo, način da se prihvati upravo ta činjenica da su politički interesi, kako ljudi koji bi da se politikom bave tako i onih koji posežu za političkim sredstvima da bi ostvarili svoje interese, sukobljeni i često se karakterišu upravo onim vidom konkurencije koji se smatra nepoželjnim.
Može se, naravno, smatrati da mora biti da postoji način da se saradnjom zameni konkurencija, samo što je potrebno tačno reći kako bi to trebalo da izgleda.
