Izvor: NoviMagazin.rs, 27.Apr.2015, 08:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vladimir Gligorov: Kamate
Sa više strana se čuju upozorenja da ne bi trebalo previše računati sa niskim kamatnim stopama, već bi trebalo očekivati njihov rast, pa tako i rast tereta otplate, starih ili novih, kredita.
Pretpostavljam da se želi reći da kako kamate ne mogu da se smanjuju (one velikih centralnih banaka su blizu nule, mada ne u Srbiji i u okolnim zemljama koje imaju sopstveni novac), mogu ili da ostanu tu gde su ili da rastu. Tu su dva pitanja. Jedno je kada se može očekivati rast >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << kamatnih stopa i drugo da li će to biti i realan rast?
Ako je reč o svetskim kamatnim stopama, dolarski kamatni troškovi bi trebalo da dobiju dodatni podsticaj negde od sredine prema drugoj polovini ove godine povećanjem kamatne stope američke centralne banke (FED), mada ni to nije sasvim sigurno. Ne bi, međutim, trebalo očekivati, ako FED marginalno poveća kamatnu stopu, da će ga slediti evropska centralna banka (ECB), jer je evropska privreda tek počela da se oporavlja. Kako sada stoje stvari, ne bi trebalo očekivati promenu monetarne politike u Frankfurtu pre nego što se okonča program kupovine dugova (“kvantitativno olakšanje”), a to je druga polovina 2016. (najranije septembar 2016). Da bi do odluke o povećanju kamatnih stopa došlo ranije, trebalo bi da se ili ubrza inflacija ili da se ubrza rast evropske privrede, a ovo prvo zavisi od ovog drugog, bar kako sada stoje stvari. Tako da, bar kada je reč o kamatama u evrima, ne bi trebalo očekivati značajnije promene bar oko godinu i po dana.
Da objasnim ovo o odnosu privrednog rasta i inflacije. U osnovi, centralna banka reaguje promenama kamatnih stopa, što se potom prenosi i na sve druge kamatne stope, ukoliko predviđa ubrzanje inflacije ili ubrzanje privrednog rasta ili obratno. Cilj je da se očuva cenovna stabilnost – stopa inflacije negde oko dva odsto – a mehanizam sa kojim, obično, računa je zaobilazan, da se tako izrazim. Dakle, ako je privredni rast ubrzan ili je, što je značajan indikator privredne aktivnosti, ubrzan rast plata, i očekuje se eventualno dodatno ubrzanje, centralna banka povećava kamatnu stopu i povećanim troškovima finansiranja odvraća od potrošnje i ulaganja – sve sa ciljem da ne dozvoli ubrzani rast cena. Uzmimo da je centralna banka, svojim ponašanjem u prošlosti, uverila sve da će se upravo tako ponašati, tada se te njene mere monetarne politike očekuju, što znači da se očekuje da će inflacija bili negde oko dva odsto, ako ne u svakom datom momentu, onda onda kao srednjoročni i dugoročni prosek. Ukoliko je uspostavljeno takvo poverenje prema centralnoj banci, tada ona može neposredno da utiče na inflaciju i privredni rast. Potrebno je da, svaki put kada se inflacija udalji od ciljanih dva odsto, obnovi uveravanje da će učiniti sve što je potrebno da ostvari taj monetarni cilj. U uslovima poverenja, svi bi računali upravo sa tom inflacijom i na osnovu toga doneli odluke o potrošnji i ulaganjima. To je ono što se ponekad naziva upravljanjem očekivanjima, mada je reč o uspostavljanju i očuvanju poverenja u monetarne vlasti. Tako da centralna banka stabilizuje privredni rast tako što stabilizuje inflaciju.
Trenutno, dakle od početka finansijske krize 2008, privredni je rast nedovoljno brz, a inflacija takođe. Tako da su vodeće centralne banke u položaju da čine sve što znaju i umeju da ubrzaju rast, a ne da stabilizuju inflatorna očekivanja. Pa su sada u položaju da cene izglede privrednog oporavka da bi aktivirale monetarnu politiku, usled čega su prinuđene da traže načine da aktiviraju taj posredni mehanizam kako bi ubrzale inflaciju. Jedan jeste da kupuju dugove država i preduzeća kako bi ih podstakle na potrošnju i ulaganja. Problem sa zemljama koje nemaju poverenje u sopstvene centralne banke i sopstveni novac jeste što im ni jedan od ta dva mehanizma monetarne politike nije dostupan.
Kada je reč o zemljama kao što su Hrvatska ili Srbija, unutrašnjih podsticaja rastu kamatnih stopa nema, jer je tražnja za kreditima mala, a spoljašnji uticaj zavisi od trgovačkog bilansa (zapravo od tekućeg računa bilansa plaćanja), ali tu se deficiti ili smanjuju (Srbija) ili se javljaju suficiti (Hrvatska). Tako da ne bi trebalo da kamatne stope u evrima rastu. U domaćem novcu takođe, jer cene ne rastu, zapravo su kretanja i dalje uglavnom deflatorna. To može da se promeni, ali ne usled povećane tražnje već usled povećanja administrativnih cena, ili cena uvoza energenata ili, recimo, usled rasta cena hrane (ako je godina rđava jer klima ne sarađuje ili se ponove poplave).
Tako da je važno ovo drugo pitanje, kako stoji stvar sa realnim kamatnim stopama? Drukčije rečeno, ako do rasta, nominalnih, kamatnih stopa dođe, jer je povećana tražnja za kreditima, to bi trebalo da bude posledica povećanih primanja, što znači da bi izdaci na kamate bili povećani, ali realno, u odnosu na povećane dohotke, one bi mogle biti i manje. U Srbiji su realne kamate svakako suviše visoke, tako da bi eventualno oživljavanje privredne aktivnosti i rast zaposlenosti i dohodaka trebalo da dovede do smanjenja realne kamatne stope. Svakako pre nego što bi bilo opravdano posegnuti za merama monetarne politike. U Hrvatskoj je monetarni režim različit, ali je problem isti.
Sve u svemu, ako bi zaista došlo do toga da kamatne stope krenu da rastu, a da to nije posledica rđave odluke centralnih banaka, što nije mali rizik, to bi bio dobar znak i verovatno bi bar u prvo vreme to značilo da su realne kamatne stope smanjene, da je teret kreditnih obaveza zapravo manji.
