Izvor: NoviMagazin.rs, 24.Jul.2017, 08:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vladimir Gligorov: Godišnjice
Ovde godine je 200 godina od objavljivanja Rikardovih “Načela političke ekonomije”, 150. godišnjica objavljivanja Marksovog “Kapitala” i 100 godina od Oktobarske revolucije.
Pa sam mislio da možda nije sasvim besmisleno da ih u nekoliko napisa povežem. Rikardo je jedan od utemeljivača liberalizma zagovaranjem slobodne međunarodne trgovine. Marks je, opet, njegov sledbenik, bar kada je reč o teoriji vrednosti, privrednog rasta i raspodeli dohotka. I konačno, Oktobarska >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << revolucija je bila pokušaj primene Marksovog učenja. Šta bi moglo biti ono što ih povezuje?
Pre toga, kako je došlo do postoktobarske istorije takve kakva je na kraju bila? Ovo pitanje se nameće kada se čita o rezultatima istraživanja javnog mnjenja u Rusiji, prema kojima je Staljin najpopularnija ličnost – ruske istorije, svetske istorije, kosmičke istorije. Kako je to moguće? Kako je nastao njegov kult ličnosti i šta ga održava?
Njegova sadašnja popularnost je pre svega posledica zvanične propagande. To neverovatno mnogo govori o stanju političkih stvari u Rusiji, ali to je druga tema. Sam Staljin je u stvari bio veoma nepopularan, kako za života tako i za trajanja sovjetskog sistema. Ovde ima smisla ukazati na jednu karakteristiku realnih socijalističkih sistema, uključujući i jugoslovenski, koja se često zaboravlja. Oni su bili veoma nestabilni. Uzmimo primer staljinističke vlasti.
U celom periodu Staljinove vlasti, negde od 1929. do 1953, politički stabilan je bio uglavnom period Drugog svetskog rata. Čitava decenija pre izbijanja rata obeležena je nasiljem nad društvom, neruskim nacijama, kao i srednjim slojevima, a posebno je na udaru bila inteligencija. Sedamdesetih godina prošloga veka priredio sam zbornik radova ruskih, sovjetskih ekonomista, mislim za publikaciju “Socijalizam u svetu”. Na kraju sam napisao belešku sa veoma kratkim biografijama autora, koje su se gotovo sve završavale sa – ubijen, najčešće 1937. godine. Staljin je fizički i gotovo u celini eliminisao rusku inteligenciju. Čemu je potrebno dodati seljaštvo i sve one koji su, što bi rekli Ilj i Petrof, bili poslati da kopaju retke minerale u Sibiru. A onda su tu nameštena suđenja partijskih, vojnih i državnih vođa praktično na svim nivoima. On je vladao proizvodeći nestabilnost. I nije izvesno da ne bi i sam bio njena žrtva, da nije prvo sklopio sporazum sa Hitlerom, a potom je rat usredsredio sav narodni napor na odbranu zemlje.
Posle rata, opet, obnova zemlje je donela određenu stabilnost, dok nije obnovljen i Gulag, zapravo dok nije ponovo počeo da se puni jer nikada i nije prestajao da postoji. Hruščov se u govoru na 20. kongresu KPSS 1956. godine čudio kako nije došlo do masovne pobune i zahteva za pravdom posle Staljinove smrti. Od tada do 1989, samo se sedamdesete godine mogu smatrati donekle stabilnim, u ne maloj meri usled poboljšanih cena na tržištu naftom, a i pristupa stranim finansijama. Na kraju su se sistem i zemlja raspali.
Kakve bi to moglo da ima veze sa Rikardom i Marksom? Zanimljivo je da je danas socijalistička Kina veliki zagovornik slobodne trgovine. U vreme posle Oktobarske revolucije ruska je privredna politika, bar posle 1921, uglavnom bila sklona međunarodnoj trgovini. Ideja je bila slična onoj u savremenoj Kini: industrijalizacija i modernizacija podrazumevaju usvajanje tehnologije i znanja kapitalističkih zemalja. To je, naravno, bilo potrebno platiti izvozom, usled čega zatvaranje tržišta, takozvani socijalizam, u jednoj zemlji nije ostvariva strategija.
Marks, valja reći, jeste bio zagovornik slobodne trgovine. Uopšte, ne toliko u “Kapitalu”, bar ne u prvom tomu, on je u liberalizaciji trgovine video način da se čitav svet razvije i približi materijalnim uslovima koje će obezbediti napuštanje kapitalizma. Uz to, slično Rikardu, oslanjao se na interese i međusobnu konkurenciju kapitalista. Kod ovog poslednjeg je verovatno najvažnija razlika u odnosu na staljinističke, sovjetske i alternativne realne socijalističke sisteme.
Naime, Staljin je nacionalizovao kapital; država je postala vlasnik i praktično jedini investitor. To je podrazumevalo zabranu stranih ulaganja, a to opet i veoma ograničenu ulogu spoljne trgovine. Opet, inovacija koju je uvela Jugoslavija, a koju je u velikoj meri proširila Kina, jeste da se decentralizuju ulaganja, a i da se omogući određena saradnja sa stranim investitorima. U Sovjetskom Savezu o tome se raspravljalo tek pred sam kraj.
To je, da tako kažem, “detour”, stranputica kojom se pošlo, možda ne baš samom Oktobarskom revolucijom, ali svakako staljinizacijom. Kako se od Rikarda preko Marksa došlo do Staljinizma, a sada i do njegove glorifikacije, sledeći put.
