Izvor: NoviMagazin.rs, 24.Okt.2016, 08:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vladimir Gligorov: Franci i propisi
Sa ekonomske tačke gledišta, jedna motivacija da se uzme kredit u švajcarskim francima jeste bila zaštita od promena u okolnostima koje bi mogle nepovoljno uticati na alternativni kredit, recimo u evrima ili u dinarima.
Kredit u švajcarskim francima je neka vrsta osiguranja od, pre svega, promenljivog kursa dinara, usled čega je kamata na dinarske kredite viša kada nisu indeksirani u evrima. Uz to, eventualnim zaduživanjem u evrima takođe se rizikuje viša kamata, bar u >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << odnosu na onu koju nosi kredit u francima. Jednostavno rečeno, poverenje u franak, globalno, nezavisno od toga da li je vezan za evro ili nije, veće je nego ono u evro ili dinar ili neki drugi novac, usled čega je i kamata manja, pa je bilo privlačno zadužiti se upravo u tom novcu. Ali, naravno, i kurs franka može da se promeni, usled čega i nastaje problem ljudi koji zarađuju u drugom novcu, a imaju kredite u francima.
Da li bi trebalo očekivati da se promeni i u kom pravcu? Ukoliko je kamata na obaveze u francima manja od one u, recimo, evrima, veća je verovatnoća da će franak apresirati nego da neće, mada je neizvesno kada. Tako da ako se uzima kredit u francima zato što nosi manju kamatu, trebalo bi računati sa rizikom promene kursa franka u odnosu na,recimo, evro.
Tako da je stvarno pitanje ko bi trebalo da snosi rizik promene kursa franka, dakle upravo tog kursnog rizika, i to neželjenog, a ne recimo povoljnog po dužnika zbog kojeg je i uzet kredit u francima. Pretpostavljam da bi ugovori o kreditiranju trebalo da budu cenjeni sa tog stanovišta, kako bi se uzelo u obzir sve što je povezano sa svim predvidivim, ali neočekivanim okolnostima i to povezalo sa odgovarajućim vidovima odgovornosti kako bi se raspodelili troškovi promene kursa franka.
Uzmimo da se tako pristupi propisivanju uslova pod kojim se sklapaju ovi ugovori, na kom bi se načelu moglo zasnivati eventualno rešenje, kako problema nastalih sa postojećim kreditima, tako i uslova pod kojima bi se sklapali novi?
Načelno bi trebalo poći od toga šta se želi gledano unapred, i tako propisati, pa onda ceniti unazad i na osnovu toga eventualno korigovati zatečene obaveze. To bi moglo da znači sledeće: ako je reč o dugoročnom kreditu, ne bi trebalo da bude razlike kako u obavezama dužnika, tako i u zaradi poverioca na osnovu toga da li je kredit uzet u jednom ili drugom novcu. Očekivana sadašnja vrednost kredita trebalo bi da bude ista nezavisno od toga da li je u švajcarskim francima ili u evrima ili u dinarima. Tako da bi neko veće odstupanje, kao sto je sada slučaj, trebalo usaglasiti s tim načelom. Najjednostavnije rešenje bilo bi ako bi banke svojim dužnicima ponudile reprogramiranje kredita s tom revalorizaicijom, da to tako nazovem.
Ubuduće, a u skladu sa istim načelom, bilo bi poželjno da se rizici identifikuju pre ugovaranja kredita i da se vide načini osiguranja od njih. Recimo, ako su rizici promene kursa simetrični, dakle on može i da devalvira i da revalvira, varijabilna kamata bi bila jedno moguće rešenje. Ako su asimetrični, recimo kao što je bio slučaj sa švajcarskim francima jer je kamata na kredite u francima bila znatno niža, što znači da je verovatnoća da on apresira u odnosu na evro, dolar i dakle u odnosu na dinar, kredit u francima je trebalo nuditi uz osiguranje koje bi upravo pokrivalo taj rizik. Dakle, uz kredit bi dužnik kupovao i osiguranje, koje bi se aktiviralo ako bi se rizik materijalizovao, u ovom slučaju ako bi franak apresirao, a inače bi novac bio vraćen dužniku po isteku kredita.
Banke se, naravno, osiguravaju od tog rizika tako što imaju obaveze u švajcarskim francima kojima pokrivaju ulaganja u tom novcu. Trebalo bi da imaju i dodatna sredstva kojima bi eventualno pokrile gubitke ako bi došlo do nepovoljne, po njih, promene kursa. Tu su i obaveze prema centralnoj banci, koja jednim delom i sama snosi rizik kursa. Problem jeste dužnik, koji obično nema odgovarajuće finansijske mogućnosti da se osigura od rizika kursa, a ima interes da uzme kredit koji mu je jeftiniji u momentu kada se zadužuje. Ova razlika u finansijskim mogućnostima mogla bi se ispraviti tako što bi banke stvorile tu mogućnost osiguravajući kredite.
Dakle, gledano unapred, prosečni trošak kredita u francima ne bi trebalo da bude ni manji niti veći od onoga u drugom novcu. Korekcija unazad bi trebalo da bude izvršena na osnovu istog načela.
Sve ovo vazi ako je reč o dugoročnom kreditu. Kratkoročni mogu da se posmatraju kao spekulativni, tako da dobit i gubitak padaju na stranu koja nema ili ima sreće, da se tako izrazim.
