Izvor: NoviMagazin.rs, 22.Jan.2018, 11:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vladimir Gligorov: Fiskalna strategija
Neki podaci su već izmenjeni od vremena kada je pisana Fiskalna strategija za sledeće tri godine, ali ne toliko da ne bi bilo zanimljivo razmotriti bar nekoliko procena privrednih kretanja i doprinosa privredne politike njima.
Uzmimo prvo javne prihode, i zapravo poreske. Detaljniji podaci dostupni su na stranici Ministarstva. Nije nepoznato, ali se ne ističe previše u javnosti, da su veoma značajni prihodi od poreza na dodatu vrednost na uvoz. To je najveća stavka u konsolidovanom >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << budžetu, posle doprinosa. I u porastu je, posebno u poređenju sa porezom na dodatu vrednost u zemlji, dakle na domaću proizvodnju. Ranije je odnos bio otprilike jedan prema dva, dok je u skorije vreme došao na odnos jedan prema tri. U prvih devet mesecu 2017. godine zabeležen je porast od oko 15 odsto nominalno i oko 12 odsto realno. Tako da se može reći da je jednim delom poboljšanje javnih prihoda posledica bržeg rasta uvoza i njegovog većeg udela u ukupnoj proizvodnji. Nasuprot tome, rast izvoza utiče na sporije povećanje poreskih prihoda u zemlji jer je izvoz, naravno, oslobođen ovog poreza. Tako da je, sa stanovišta javnih prihoda, rast uvoza povoljna okolnost, dok rast izvoza nije. Uopšteno govoreći, veći spoljnotrgovinske deficit utiče povoljno na javne prihode, mada naravno povećava strani dug. Ovome valja dodati i akcize na derivate nafte, koje donose veće prihode od poreza na dodatu vrednost, gde su ti prihodi u poslednjih nekoliko godina veći od poreza na dodatu vrednost u zemlji. Tako da uvoz po jednom ili drugom osnovu značajno doprinosi javnim prihodima.
Kako to utiče na druge instrumente privredne politike? Uzmimo da dinar depresira, to bi trebalo vremenom da smanji uvoz, a poveća izvoz. To bi poboljšalo spoljnotrgovinski bilans, ali bi moglo da ima negativne posledice po javne prihode. Naravno, povećalo bi i dinarsku vrednost stranog duga, pa i javnog duga koji je u stranom novcu.
U Fiskalnoj se strategiji predviđa ubrzanje privrednog rasta i pad udela javnih prihoda u ukupnoj proizvodnji. Isto se očekuje i kod javnih rashoda. Uobičajeno je da se javni prihodi kreću u skladu s proizvodnjom, pa ako se BDP povećava po višoj stopi, javni prihodi se takođe povećavaju, a njihov je odnos manje-više konstantan. Udeo javnih rashoda bi trebalo da se smanjuje jer se ne menjaju obaveze prema korisnicima budžeta, a njihov broj bi trebalo da se smanjuje bar kada je reč o socijalnim i, recimo, izdacima za zaposlene. Ovo, naravno, ukoliko se ne menjaju poreske stope i ne koriguju prava korisnika budžeta i drugi poreski izdaci. Tako da bi trebalo očekivati da će se smanjiti neke poreske obaveze ili obaveze po doprinosima.
Ovo poslednje, ako ja to dobro razumem, uslovljava se ubrzanim rastom, a ne vidi se u poreskom rasterećenju podsticaj privrednom oporavku. I zaista, rast u sledećih nekoliko godina se u značajnoj meri oslanja na povećanje potrošnje, privatne i javne, i na rast ulaganja, ali se ne očekuje da se ovaj poslednji rast ubrza. Neto izvoz bi, opet, trebalo da ima negativan doprinos kretanju ukupne proizvodnje. Za koji se očekuje da je relativno mali, mada nije jasno na čemu se to predviđanje zasniva.
Jer, ako je ceniti po prošlosti, rast potrošnje i ulaganja uticao je na povećanje uvoza i na rast spoljnotrgovinskog deficita. Prošla godina je jedan primer, a sledeće će se suočiti i sa višim cenama uvoza nafte i gasa, a potom i ostale potrošne robe. Nasuprot tome, nije izvesno koliki će izvozu biti doprinos rast ulaganja od četiri ili pet posto, koliko se uglavnom predviđa. Tako da nije nerealno predvideti povećanje spoljnotrgovinskog deficita, za koji se planira da bude otprilike konstantan, u odnosu na BDP u sledeće tri godine. Ukoliko se pak poveća spoljnotrgovinski deficit, onda će biti teško ostvariti predviđene stope rasta od 3,5-4 odsto do 2020. godine.
Sa stanovišta javnih finansija, povećanje potrošnje, i uostalom uvoza, povoljno je jer obezbeđuje poreske prihode. No, sa stanovišta privrednog rasta i uostalom stranih obaveza, posledice su manje povoljne. Ovde valja uzeti u obzir i da su strane obaveze, dakle ne samo obaveze po stranim dugovima već i po osnovu neposrednih stranih ulaganja, iznad 100 odsto bruto domaćeg proizvoda. Ovo samo po sebi ne znači mnogo ukoliko se obezbedi stabilno strano finansiranje. I ukoliko se obezbedi odgovarajući rast izvoza. U suprotnom, povećanje deficita na računu dohotka može da poveća rizik rastućih stranih obaveza.
Sve u svemu, ova Fiskalna strategija ne ukazuje na to da bi trebalo očekivati značajnije promene u strukturi privređivanja i javnih finansija. Ukoliko vremenske prilike ne budu išle naruku ili se,usled nedovoljnog rasta izvoza i ulaganja, ne ubrza privredni rast, najmanji problem s kojim će se Vlada suočiti biće potreba da promeni fiskalnu strategiju.
