Izvor: NoviMagazin.rs, 29.Dec.2014, 09:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vladimir Gligorov: Fiskalna i druge strategije
To što nema fiskalne strategije uporedo sa budžetom za 2015. nije neki veliki problem. Dosadašnja iskustva sa njima jesu da su one nevažne. Uglavnom su koliko-toliko odgovarale stvarnim privrednim kretanjima i privrednoj politici do početka proleća. Potom više nije imalo smisla čitati taj dokument. Tako da je i sada verovatno svejedno postoji li, bar prećutno, ako ne i na papiru, fiskalna strategija. Za očekivati je i inače da će to biti sporazum sa Međunarodnim monetarnim fondom, >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << gde je jedina neizvesnost ta što će biti sa umanjenom obaveznošću, što se u prošlosti nije pokazalo kao dobro.
Uostalom, čak i ako nema fiskalne strategije, nije nepoznato šta bi u njoj trebalo i moglo da se nađe. Potrebno je zaustaviti rast javnog duga u odnosu na BDP. U tome je, kao što znamo i iz sopstvenog iskustva, ali i iz iskustva drugih zemalja, najvažniji oporavak privredne aktivnosti. U normalnim okolnostima, javni dug, koji je posledica fiskalnog deficita, jer su veći rashodi od prihoda, jeste način da se raspodele obaveze između danas i sutra, da se, recimo, danas troši više, jer je na dug, a da se sutra dug vrati iz povećanih poreza. Umesto, dakle, da se danas povećaju porezi kako bi se platila javna potrošnja, one se jednim delom finansira iz duga, a porezi se povećavaju sutra. Pod pretpostavkom da će sutra biti bolje nego danas. Problem u Srbiji je, bar jednim delom, to što je to sutra tu već danas, a stvari nisu bolje. I sada se traži način da se štedi u rđavo vreme, sa nadom da će sutra moći da se troši više. Taj oporavak, pak, ne očekuje se kao posledica fiskalnih mera, jer one će delovati recesiono, već bi trebalo da proistekne iz drugih promena, koje se nazivaju strukturnim reformama.
Šta se pod tim podrazumeva i koliki je njihov mogući doprinos privrednom oporavku? Uzmimo primer nekog veoma strogo regulisanog sektora. Recimo da se radi o nekom javnom ili privatnom monopolu. Šta god da on proizvodi, u vidu robe ili usluga, manje je od onoga što bi se proizvelo ukoliko bi se omogućio pristup konkurentima. Ponuda bi bila veća, cene bi bile niže, zaposlenost bi bila veća, a profit bi bio manji. To je ono čime se bave regulatorna tela koja se rukovode politikom konkurencije. Ona se može primeniti na bilo koje tržište – rada, proizvoda, finansijsko ili uslužno. Naravno, ne jednoobrazno, ali ne nedostaje znanje o tome kako bi bilo najbolje regulisati ta tržišta u, naravno, posebnim okolnostima svake zemlje. Ne samo Evropska komisija, već posebno multilateralne organizacije kao što su Svetska banka i OECD imaju veliko iskustvo kako u nerazvijenim, tako i u razvijenim zemljama.
Pitanje je koliki se podsticaj privrednom rastu može očekivati od takvih reformi u zemljama kao što je Srbija? Budući da mi nisu poznata istraživanja koja bi se time specifično bavila, teško je reći. No, mislim da bi možda načelno moglo da se očekuje relativno značajan efekat iz jednog razloga i pod jednim uslovom.
Strukturne reforme imaju veći uticaj na privrednu aktivnost ukoliko je reč o privredi koja je tržišna, ali je delimično monopolisana. U zemljama sa veoma velikim državnim sektorom, kao u vreme socijalističke privrede, troškovi reformi mogu da budu veliki, jer se brže ruši staro nego što se gradi novo, da se tako izrazim. Opet, u tržišnim privredama koje su, recimo, male i veoma otvorene u konkurenciji na drugim zemljama, strukturne reforme ne daju prevelike rezultate u krizna ili stagnantna vremena. Tu ima više prostora za već pomenutu fiskalnu politiku.
Međutim, u zemljama koje su male, otvorene i imaju uglavnom tržišnu privredu, reforme kojima se otvara konkurencija tamo gde je ona ograničena monopolima ili rđavim propisima, efekti bi trebalo da budu značajni. Jer na takvim tržištima se ostvaruju, bar potencijalno, natprosečni profiti, što znači da ima mesta kako za povećanje proizvodnje, tako i za više posla za one koji su ne jedan ili drugi način isključeni iz tih poslova. Trebalo bi očekivati i povećanu proizvodnju u već postojećim firmama, i u onima koje bi tek ušle na tržište.
Ovo pod uslovom da postojeći korporativni sistem, dakle postojeća preduzeća, nisu u rđavom finansijskom stanju. Ukoliko jesu, kao što je slučaj sa Srbijom, to znači da će se morati sprovesti finansijska konsolidacija ne samo državnih i javnih preduzeća, već i značajnog dela privatnog sektora. To je, čini se, i viđenje Međunarodnog monetarnog fonda, mada ćemo detalje njihove strategije tek videti.
Problem sa bankrotiranim korporativnim sektorom je u tome što je teško očekivati da će moći da poveća ulaganja. Potrebno je vreme da nova preduzeća mogu da preuzmu tu ulogu. Tako da je važno ukloniti nesolventne iz privrede i povećati likvidnost ostalih. Ta strategija nedostaje, a ona bi bila važna kako za uspeh strukturnih reformi, tako i za realističnost fiskalne strategija, kada je bude.
Dosadašnje su bile irelevantne pre svega zato što su stalno računale sa rastom investicija, a one se iz godine u godinu smanjuju. Dok se to ne promeni, nema mnogo koristi od još jedne fiskalne ili bilo koje druge strategije.
