Izvor: NoviMagazin.rs, 13.Mar.2017, 09:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vladimir Gligorov: Erouov neoklasicizam
Kenet Erou umro je pre nekoliko nedelja. Teško je preuveličati njegov doprinos društvenim naukama i humanistici. U neku ruku, kada se kolokvijalno kaže neoklasična ekonomija upućuje se na Eroua, mada se obično ne misli na njega jer se najčešće ne poznaju njegovi naučni doprinosi. Ovde ću ukazati na dva, koja se smatraju najvažnijim.
Prvi je iz oblasti teorije kolektivnog odlučivanja. Uzmimo glasanje. I uzmimo da (1) želimo da svako može slobodno da vrednuje ishode >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << (koji će kandidat biti izabran ili koja će se politička odluka doneti), (2) da na ishod ne utiču nedostupni ili nevažni ishodi, (3) da je jednoglasnost odlučiva i (4) da nema diktatora, nekoga čiji glas presuđuje nezavisno od toga kako svi drugi glasaju. I uzmimo još (5) da bismo hteli da te odluke budu dosledne u tom smislu da su tranzitivne (primera radi, ako ste odlučili da je A bolje od B i da je B bolje od C, ne bi trebalo da odlučite da je C bolje od A; nazovimo to racionalnošću). Uz još neke tehničke pretpostavke, može se dokazati da ovi uslovi nisu saglasni. Recimo, racionalne odluke, uz poštovanje svih drugih uslova, biće diktatorske. Ili, jednoglasne odluke, koje su racionalne i zadovoljavaju ostale uslove, biće diktatorske. Ili, ako su svi drugi uslovi zadovoljeni, nevažne ili nepostojeće mogućnosti će uticati na konačan ishod. Ovo poslednje, opet, ukazuje na mogućnost da se manipulacijom obezbede nediktatorske odluke. Kao što diktatura može biti podržana glasovima većine ukoliko se kontroliše redosled odlučivanja o alternativnim ishodima. Ili se nedostatkom racionalnosti, menjanjem mišljenja, može izbeći postojanost diktature. I tako redom, interpretacija je nebrojeno.
Koja je korist od ove analize zajedničkog odlučivanja? Zapravo dvostruka. Jedna jeste da se istraže, empirijski, svi načini na koje je moguće obezbediti diktatorsko odlučivanje korišćenjem transparentnosti interesa, mobilizacijom podrške, propagandom o potrebi doslednosti u odlukama ili ograničavanjem ishoda o kojima se odlučuje. Druga je da se vidi pod kojim je uslovima moguće izbeći diktatorska rešenja. Jedno, recimo, od nemalog značaja jeste da se prihvati da se demokratskom odlučivanju pribegava upravo zato da bi oni koji odlučuju mogli da promene mišljenje, da sebi dozvole odgovarajući stepen neodgovornosti. Moglo bi se reći da se tako vidi da je politika veština mogućeg jer imamo nauku o politički nemogućem.
Ono što je dodatno zanimljivo jeste da kada se s razumevanjem Erouove analize kolektivnog odlučivanja čitaju klasici političke misli, postaje jasno da su oni na jedan ili drugi način bili svesni problema koje je Erou formalizovao i uopštio. Tako da je Erou svojom kratkom i formalnom analizom omogućio da se ne samo dobije opšti okvir za analizu izbornih i svih drugih sistema odlučivanja, već je i olakšao interpretaciju političkih teorija kojima su se tražila pojedina politička rešenja. Tako da je reč o modelu kojim se analiziraju politički problemi, sistemi odlučivanja i politička učenja i ideologije.
U velikoj meri je i oblast koja se naziva teorijom javnog izbora nastala, bar u modernom obliku, kao odgovor na Erouovu teoriju društvenog izbora. Uzmimo, naime, da se glasovima trguje, dakle da postoji političko tržište. Koja su svojstva tog tržišta? Ovde je od koristi drugi veliki Erouov naučni doprinos. On je definisao uslove kada je tržište efikasno i koje su njegove distributivne implikacije. Pojednostavljeno rečeno, uzmimo da bilo proizvođači ili kupci nemaju uticaj na cene ili, drukčije rečeno, pretpostavimo da su zadovoljeni uslovi pod kojima su cene svim privrednim subjektima date, efikasnost će biti zadovoljena u tom smislu da će postojati sistem cena koji izjednačava ponudu i tražnju na svim pojedinačnim tržištima, što je isto kao da se kaže da neće postojati nerealizovane razmene i neostvarene dobiti ili koristi, dakle postoji sistem cena koji obezbeđuje optimalan ishod tržišne razmene – poboljšanje nečije dobrobiti nije moguće ako nije na nečiju štetu. To bi se moglo definisati kao tržišna efikasnost. Takođe, efikasnost će biti zadovoljena, postojaće dakle sistem cena koji će podržati efikasnost tržišta, bez obzira na stepen nejednakosti, uključujući tu i potpunu jednakost, kako god da se ona definiše.
Primedba na taj neoklasični sistem jeste da je reč o modelu koji nije u skladu sa stvarnošću, dakle nije deskriptivan. Postoje monopoli, neka tržišta uopšte ne postoje, neka roba se prodaje u ograničenim količinama, a onda su tu ustanove, politike, svojinski odnosi, legitimna i nelegitimna moć i sve ono od čega taj neoklasični model apstrahuje. Tako da je reč o savršenom tržištu, što ne samo da ne postoji već je, objašnjava se, zapravo ideološki konstrukt i sredstvo da se ne vidi realnost i da se ne teži promenama, pre svega u raspodeli, koje su poželjne i ostvarive samo ako se odustane od neoklasične teorije i savršenog tržišta. Koje se i inače ne zasniva na javnom interesu nego na konkurenciji, na socijalnom darvinizmu i svemu onome što s njim ide.
To je nerazumevanje. Možda najjednostavniji način da se to vidi jeste da se zamisli eksperiment koji bi bio obavljen pod neoklasičnim uslovima. Ukoliko bi on potvrdio neoklasične tvrdnje o efikasnosti i raspodeli, to bi opravdalo misaoni eksperiment, koji je zapravo ta neoklasična teorija vrednosti (kako se takođe naziva). Naime, prigovor da je reč o svojstvima koja postoje samo pod specifičnim uslovima mogao bi se primeniti na svaki eksperiment. Jer se zapravo i stvaraju sasvim specifični uslovi kako bi se ispitalo postojanje određenih svojstava, odnosa ili pravilnosti, već u zavisnosti od toga šta se traži. U društvenim naukama mogućnost eksperimentisanja je ograničena, posebno kada je reč o uopštenim međuzavisnostima (opšta konkurencija ili političke intervencije), usled čega se teorijskim putem omogućuje izvođenje misaonih eksperimenata, čiji je test validnosti i korisnosti u tome da li objašnjavaju ono što vidimo u podacima, a ne u realističnosti, što će reći u deskriptivnosti tih teorija ili modela.
Sa ova dva doprinosa Erou je započeo naučnu karijeru. Posle je došlo sve ostalo.
.jpg)
