Izvor: NoviMagazin.rs, 05.Okt.2020, 10:25

Vladimir Gligorov: Državne plate

Kako to već biva, povećanje plata u javnom sektoru sledeće godine najavljeno je, naravno, kao redak svetski uspeh. Malo koja druga zemlja će u tome uspeti, a najverovatnije nijedna. Jer, čini se da je tvrdnja da nemaju prostora u budžetu.

Šta je to taj budžetski prostor?

Uzmimo dve zemlje: razvijenu i manje razvijenu. I uzmimo da su deo jedinstvenog tržišta. Trebalo bi, mada nije neminovno, da manje razvijena zemlja ima brži privredni rast nego razvijena. Pojednostavljeno >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << rečeno, zato što je prinos na kapital u manje razvijenoj zemlji veći jer ga je manje nego u razvijenoj zemlji. Ako članstvo u jedinstvenom tržištu dovede do ujednačavanja rizika ulaganja, recimo zato što je privredna politika stabilnija i poštuju se pravila konkurencije, tada bi trebalo da obe zemlje pozajmljuju pod istim uslovima. Kako preduzetnici tako i javne vlasti.

U tim uslovima manje razvijena zemlja bi imala veći prostor da se zadužuje, što znači da bi državni budžet u većoj meri mogao da se oslanja na dug nego što to mogu javne finansije u razvijenoj zemlji. Ovo zato što bi uslovi zaduživanja bili isti u obe zemlje, ali bi rast proizvodnje, pa dakle i ukupnog dohotka bio brži u manje razvijenoj zemlji. A sa rastom dohotka raste i poreska osnova iz koje je potrebno finansirati dug.

I zaista, ako se pogledaju podaci manje razvijenih zemlja članica Evropske unije i uporede sa onima razvijenijih, tako je i bilo do 2008. U razvijenim zemljama, recimo u Nemačkoj, kamatne stope bile su niske, kao i u drugim zemljama članicama evrozone i Evropske unije uopšte, ali je privredni rast bio sporiji nego u većini zemlja centralne Evrope i na Baltiku. Tako da su ove druge zemlje, da su htele, mogle da se zadužuju više nego, recimo, Nemačka jer su imale, da se poslužim tim izrazom, prostora za to. Uglavnom nisu jer su pristizala privatna ulaganja, a i transferi iz budžeta Evropske unije. A i bilo je potrebno da zaposleni u javnom sektoru potraže posao u privatnom. Ovde ne ulazim u sve pogreške koje su napravljene kada je reč o socijalnoj i zdravstvenoj bezbednosti, koje uostalom i nisu bile posledica niskih plata. Ali to je druga tema.

Stvari su se promenile posle 2008. u tom smislu da je, pošto su prošle krizne godine, došlo vreme veoma niskih troškova zaduživanja. Tako da nije samo u manje razvijenim zemljama već i razvijenim privredama bilo jeftino zadužiti se, jeftino izraženo u privrednom rastu i rastu ukupnog dohotka. Ali je, po istom pravilu kao i pre, manje razvijenim zemljama bilo još jeftinije zaduživanje. Ovo je zapazio Blanšard u veoma uticajnoj studiji o javnim finansijama posle finansijske krize (iz 2019). Ja sam o tome objavljivao radove od 2000. godine do 2010, ako me sećanje služi.

Ovo poslednje ne važi za Srbiju jer je imala veoma spor oporavak i nije bila integrisana sa tržištima Evropske unije. Tako da su troškovi zaduživanja bili veliki jer su i rizici za kreditore bili veći nego u drugim zemljama. To se u međuvremenu promenilo, ali ne tako da bi sada srpski budžet imao veći prostor da povećava plate, veći nego druge zemlje u, recimo, Evropi. I dalje su troškovi za kamate na javni dug veći nego u većini evropskih zemalja, izraženo u procentu od bruto domaćeg dohotka. Tako da ako je o budžetskom prostoru reč, on je zapravo još uvek veći u većini drugih zemalja nego u Srbiji, bar u Evropi, pa i u okolini.

No, kao što sam već rekao, u većini zemalja se ne utvrđuju plate u javnom sektoru na osnovu toga ima li para u budžetu već prema nekoj meri produktivnosti. Ovo nije jednostavno utvrditi kada je reč o radu u javnom sektoru, ako se izuzmu službe ili preduzeća koji prodaju usluge. Ovo nije specifičan problem u Srbiji nego svuda. Mogu, naravno, da se ustanove mere i norme, kao što se i čini, ali kako izostaje neposredni odnos između korisnika usluge i pružaoca usluge, to je teže nego kada je reč o tržišnim uslugama. No, postepeno jer je ipak tržište rada posredno međuzavisno i u dužem periodu vremena ti relativni odnosi naknada za rad teže da se uspostave. To sa prostorom u budžetu nema nikakve veze.

Problem s kojim se, zapravo, suočavaju srpske vlasti jeste da su na smanjenju plata i posebno penzija težile da obezbede održivost javnog duga. Tako da postoji politički problem pravičnosti i potreba da se uspesima u uravnoteženju javnih finansija stalno iznova opravdaju mere koje su uvedene i sprovedene u poslednjih nekoliko godina pre izbijanja epidemije.

I konačno, zašto bi se plate u javnom sektoru razvijenih evropskih zemalja povećavale u vreme kada se potrošnja ne može značajno povećati jer je epidemija ograničava. Svakako je potrebno povećati naknade onima koji preuzimaju veći ili značajno veći rizik obolevanja, ali to gotovo da nije pristojno vezivati za budžetska ograničenja. Jer ljudi svoje plate zarađuju, a budžet je samo način na koji im se zarada isplaćuje. Ako nema prostora u budžetu ili ga je potrebno tražiti, to znači da im neko zakida na zaradi.

Nastavak na NoviMagazin.rs...