Izvor: Politika, 18.Feb.2011, 23:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vlade sa mnogo partija su neefikasne
Nismo mnogo iznenađeni ako znamo kako su koalicije sastavljane
Političke glavobolje u srpskoj demokratiji nisu prestale obaranjem „starog režima” i uspostavljanjem „novog”. Jedan od ključnih problema svake demokratije svakako je način reprezentovanja narodne volje, odnosno njegovih izbornih opredeljenja. U Srbiji je to pitanje zapostavljeno i zatureno. Kao da je politički posao završen organizovanjem izbora i formiranjem vlade. A vidimo da je u poslednje dve >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << decenije samo jedna vlada izdržala ceo mandat. Da li smo iznenađeni? Nismo, ako znamo kako su vlade sastavljane. Ali to već govori o nekakvoj pravilnosti – da svaka vlada kratko traje.
Imamo li odgovor na pitanje otkud vlade na kratak rok? Izborna borba se kod nas shvata kao borba za parlamentarnu većinu, a ne za unapređivanje opštih interesa. Imamo dovoljno saznanja o izbornim utakmicama u kojima najveći broj političkih stanaka demonstrira opsesiju da se udene u vladajuću većinu. U alavoj jurnjavi za vlašću učestvuju stranke sa korenom u narodu i majušne liderske stranke sa papirnatim članstvom. Kad se prebroje glasački listići, kreće se u koalicije sa idejom da se ima makar jedan glas više od opozicije, jer to, znamo, obezbeđuje većinu u parlamentu a samim tim i vladu. Takva vlada ne može da bude uspešna. Ona ne samo što mora da zadovolji sve koalicione partnere u podeli resornih funkcija, već svakodnevno pravi kompromise u odlučivanju o kadrovima, planovima i prioritetima. A što veća koalicija, to više kompromisa. Što više kompromisa to više prikrivenih i otvorenih sukoba. Takva vlada velikih i mnoštva malih stranaka ne može uspešno da upravlja društvenim i privrednim poslovima. I ne samo to. Ona je skupa, mnogo troši narodnih para.
Pa, ako unapred znamo da je vlada sa mnoštvom partija nužno neefikasna, zašto se u srpskoj političkoj igri na tu kartu i dalje igra?
Ima više razloga za takvo ponašanje najvećeg dela političkih stranaka bivšeg DOS-a. Najpre, nasleđen je jedan socijalistički zakon o političkim strankama koji je svesno podsticao bujanje malih stranaka i tako doprinosio porastu partijsko-političkog egoizma, samim tim i dezintegracija. Drugo, od 2000. godine, „nova demokratska vlast” je računala na koalicionu vladu kao barijeru strankama „bivšeg režima” i tako se opredelila za bilo kakvu vlast, „samo da se oni ne vrate”. A da je to označilo, zapravo, utemeljenje specifične političke kulture, pokazalo je iskustvo sa socijalistima u vlasti od 2008. godine. I kad je popustila barijera prema bivšim strankama – koalicija ne funkcioniše.
U opsesiji vladajućom ulogom u parlamentu i vladi, najveći broj političkih stranaka je zaboravio da reprezentuje izbornu volju građana. Ne može biti uspešna vlada u kojoj ona stranka sa dva odsto podrške dobija važne ili manje važne resore. Te i takve stranke nikada neće imati onu odgovornost prema javnom interesu kao stranke sa korenom u narodu. Tako ispada da je vlast beskonačno međusobno davanje ustupaka koalicionom prijatelju, pri čemu strateški državotvorni interesi uzmiču pred separatističkim i uskostranačkim zahtevima.
Najzad, koaliciona vlada, ne samo što se bori za dva-tri glasa većine da bi sačuvala sopstveni legalitet već koristi sva medijska i druga sredstva da kritiku nestajanja sopstvenog legitimiteta skrene u slepu ulicu. Tako, na jednoj strani igra na žici legaliteta a na drugoj prikriva nestajući legitimitet.
Šta da se čini? Ništa veliko i ništa specijalno. Potrebno je samo da politička javnost i političke stranke usmere svoju pažnju na opšte interese političkog života Republike Srbije umesto na uskostranačke. Dakle, promena političke kulture je neophodna. Iz takve preorijentacije uslediće promena pravno-normativne regulacije političkog sektora društva (zakoni o strankama, izborima, finansiranju političke delatnosti...). Tada se može očekivati promena javne svesti o značaju političkih stranaka sa korenom u narodu, o stabilnoj vladajućoj većini i vladi sa dve-tri stranke. Ako bude jedna više neće smetati. Ali ne više.
*Sociolog, naučni savetnik
Zoran Avramović
objavljeno: 19.02.2011
