Izvor: Politika, 18.Avg.2010, 02:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Više poštenja i skromnosti
Amerikanci su, kao narod, velikodušniji i manje pohlepni od Srba. Razlika se možda najbolje vidi u odnosu koji Srbi i Amerikanci imaju prema svojim ratnim veteranima
Najnovija akcija američkih milijardera o zaveštanju polovine imovine u dobrotvorne svrhe je privukla pažnju i u Srbiji. Nije ni čudo, budući da je teza da Amerikom haraju pohlepa i sebičnost odavno postala deo narodne mudrosti. Nesuglasice nastaju oko toga da li i Srbi treba da, kao navodno Amerikanci, shvate >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da je materijalni komfor najvažnija stvar u životu. A da je takav, „zreo”, sistem vrednosti neophodan uslov za materijalni prosperitet manje-više svi se slažu.
Međutim, istina o vezi između materijalizma i bogatstva je zapravo suprotna. Pohlepnost i sebičnost ne vode ka materijalnom blagostanju nego ka nepromišljenosti, nepoštenju, frustraciji i stagnaciji. A Amerikanci su, kao narod, velikodušniji i manje pohlepni od Srba. Razlike u ponašanju milijardera samo prate razlike u ponašanju običnih ljudi.
Razlika se možda najbolje vidi u odnosu koji Srbi i Amerikanci imaju prema svojim ratnim veteranima. Šta god mislili o svrsishodnosti pojedinačnih ratova, nesporno je da se odlazak na ratište opravdano nalazi u fokusu naučnog istraživanja altruizma jer pojedinca izlaže visokom riziku brutalne smrti zarad ljudi koji mu ni ime ne znaju.
Tretman koji ratni veterani imaju u Americi je na svim nivoima u velikoj meri u skladu sa veličinom tog čina: počev od povlašćenog statusa koji uključuje i jedan od najvažnijih nacionalnih praznika do ogromnog broja dobrovoljnih udruženja građana koji samoinicijativno sakupljaju novac, opremaju bolnice i grade kuće prilagođene ratnim invalidima. O prestižnom statusu veterana govori i činjenica da su političari od Rona Pola i Džona Mekejna do Džoa Bajdena i Sare Pejlin ili sami bili na ratištu ili tamo slali svoju decu.
Na drugom kraju planete, još je Arčibald Rajs pisao o ravnodušnosti i nezahvalnosti koja se u Srbiji pokazivala prema veteranima rata. Ako išta, to je danas još i gore. Dok se civilne žrtve rata makar koriste za politički marketing, veterani izazivaju stid, u najboljem slučaju sažaljenje, svakako ne zahvalnost i poštovanje. Šta, kao nešto im se duguje? Oni su elita? Nikad u Srbiji nisam čula da su nečija hrabrost, požrtvovanost ili dobar sud u ratnim operacijama korišćeni kao adut za njegovo bavljenje državnim poslovima. A to je u SAD opšte mesto političkog života.
Ali to je samo najdrastičnija razlika. Mnogi poznati autori su otkrili da, iz perspektive ostatka sveta koji voli da im pridikuje, neshvatljiv broj Amerikanaca, uključujući veliki broj onih sa vrlo skromnim primanjima, daje dobrotvorne priloge i volontira u svim vrstama organizacija. Šanse da vas u Americi neko poveze, ponese vam kofer, pozajmi novac, da krv; da vam se na ulici ljubazno javi potpuno nepoznat čovek – su veće nego u Srbiji. Kao što su manje šanse da vas u autobusu izlakta ili da vam na vagi zakine pohlepni Amerikanac nego neki od srpskih ljutih protivnika surovog kapitalizma. Uobičajen prigovor da Amerikanci daju dobrotvorne priloge da bi „zaradili” na porezu svedoči ne samo o teškoćama sa elementarnom matematikom nego i o dubini destruktivnog cinizma.
Naravno, nisu svi Amerikanci isti, još manje svi velikodušni. Kao što je pokazao Artur Bruks u knjizi „Ko daje”, ateisti i borci za jednakost i socijalnu pravdu manje poklanjaju, volontiraju i daju krv i više su skloni da ne prijave prevelik kusur. Siromašni građani koji svoje prihode zarađuju, poklanjaju i volontiraju više od građana koji iste sume dobijaju kroz pravo na socijalnu pomoć, što je samo još jedna ilustracija koliko je fokus na novac, imovinu i standard u suštini kontraproduktivan.
Kada su američki profesori Tomas Stenli i Vilijem Danko u sklopu svojih istraživanja američkih milionera, organizovali prijem za dekamilionere (ljude koji imaju više od deset miliona dolara), iznajmili su luksuzan stan na Menhetnu i pripremili meni pun đakonija poput skupocenog kavijara i vina od posebnih berbi grožđa. Na njihovo iznenađenje, ispostavilo se da su se dekamilioneri neprijatno osećali u bogataškom dekoru, a da su njihova nepca bila potpuna nenaviknuta na egzotične delikatese. Naknadna istraživanja ovih autora (objavljena u knjizi „Moj komšija milioner”) su potvrdila da američki milioneri vode relativno skroman život: prema njihovim podacima, polovina američkih milionera je potrošila manje od 300 dolara na svoj najskuplji sat, 400 dolara na svoje najskuplje odelo i 150 dolara na svoje najskuplje cipele. Umesto da se rano penzionišu kako bi mogli da što duže uživaju tj. mlate praznu slamu, većina američkih milionera radi i u dubokoj starosti.
Najzad, ni većina američkih milijardera nisu osobe koji su najsnažnije maštale da imaju najluksuzniju kuću i najskuplji ručni sat, već osobe koje su, pored dobrih procena, velikih rizika i nemalo sreće, bile fanatično posvećene određenom problemu, bilo da je reč o intuitivnom softveru bilo o „savršenom” hamburgeru. Jedan od najbogatijih ljudi na svetu Voren Bafet je poznat po tome što živi u Nebraski u kući koju je kupio pre pedeset godina. A u trci za najveću jahtu ne vode Bil Gejts i Stiv Džobs nego ruski i arapski prinčevi i tajkuni.
Naizgled paradoksalno, američki idealizam, a ne njihov materijalizam je jedan od glavnih uzroka njihove produktivnosti i bogatstva. U skladu sa tim, Srbiji je potrebno više poštenja, skromnosti, zahvalnosti i velikodušnosti, a manje gneva što se ovo čekanje na bolji život baš odužilo.
*Doktor psihologije, magistar statistike
Željka Buturović
objavljeno: 18/08/2010
