Izvor: Blic, 22.Apr.2010, 01:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Više ne znamo šta je nežnost
Lik Mod, odnosno njen pogled na svet je lekovit - rekla je Milena Dravić nedavno tokom kratke pauze probe predstave „Harold i Mod” Kolina Higinsa u režiji Milana Karadžića u Beogradskom dramskom pozorištu, čija je premijera polovinom maja. Proslavljena glumica u razgovoru za „Blic” govori o pomenutoj predstavi i ulozi, sebi, odlikama vremena u kojem živimo.
U Beogradskom dramskom s ponosom ističu da se radi rimejk nekada čuvene njihove prestave „Harold i Mod” >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << - teatarske priče o hipokriziji razotkrivenoj čežnjom za ljubavlju koja ne poznaje granice, ljudskoj potrebi za iskrenošću i razumevanjem, koja se pre svega prelama kroz odnos nesvakidašnje starije gospođe i mladića u okovima licemerja - kao i činjenicu da ulogu Mod igra naša čuvena glumica Milena Dravić, jedina glumica sa ex-YU prostora koju je Američka filmska akademija uvrstila u svetsku enciklopediju filma.
Milena Dravić napominje koliko joj je drago da ponovo sarađuje sa rediteljom Milanom Karadžićem dodajući da su nedavno obeležili jubilej predstave koju su prethodno radili, deceniju „Bokeškog d-mola” Stevana Koprivice. U mladom glumcu Petru Benčini (Harold), veli, ima hvale vrednog teatarskog saradnika, a govoreći o predstavi „Harold i Mod” i svojoj ulozi naša glumačka diva kaže: „Ona mi je vrlo bliska. Stvarno sam se obradovala kada su me upravnica BDP-a Maša Mihailović i reditelj Karadžić pozvali da radim tu ulogu, odnosno predstavu, a onda sam se, na neki način, i uplašila. Jer, to je zaista veliki, ozbiljan zadatak i, u izvesnom smislu, nova stranica u mojoj karijeri kada je o pozorištu reč, pa i ne samo o pozorištu. Nimalo lak posao. Radimo puna srca, nadam se da ćemo imati vremena da sve uradimo kako treba, a iskrena da budem taj lik me zaista toliko obuzeo.”
Zašto?
- Živimo u vremenu u kojem smo, praktično, skoro svi - izgubili sebe, izgubili smo, rekla bih, čak i pamćenje o nekim lepim, važnim stvarima u životu kakve su nežnost, poverenje, emocije, ljubav. A ova predstava, ova junakinja” ova Mod nas podseća i opominje ne samo na dragocene a zanemarene stvari, već i na mogućnost da nas one ponovo mogu ugrejati i obgrliti samo ako im poklonimo pažnju. Ona je, dakle, opominjuća i lekovita. Zbog toga osećam veliku odgovornost prema ovom poslu, možda (smeh) po nekim današnjim merilima se isuviše odgovorno bavim ovim poslom. No, zaista želim da dam najbolje od sebe i da publika koja će doći to pre svega čuje, a zatim prepozna, vidi, oseti, doživi.... Vidite, Mod zrači toplinom, vedrinom, ljubavlju, mudrošću koja ne opterećuje već pleni, nežnošću a u svom životnom iskustvu i te kako je spoznala težinu i probleme, odnosno prošla je pakao.
Nije li ona zapravo tim svojim osobenostima privukla mladića Harolda?
- Tu je u glavnoj ulozi zapravo ljubav u najsveobuhvatnijem, najpotpunijem smislu te reči. Kontakt između njih je zapravo priča o njegovoj naklonosti, zaljubljenosti u njen način gledanja na stvari, u njen odnos prema svetu. Jer, on živi u grču, bez prave komunikacije, bez pravih emocija, nema ih ni u kontaktu s majkom, ni s devojkama koje sreće, ni sa svojim kolegama i ljudima iz okruženja. Znači jedan opskuran život obeležen hipokrizijom, što je danas toliko, toliko prisutno.
Šta to zapravo znači, o čemu govori, kuda vodi?
- U vreme kada je tekst nastao, kada je sedamdesetih po njemu rađen poznati film ili početkom osamdesetih prethodna postavka čuvene predstave u Beogradskom dramskom pozorištu, to i nije bio tako sveprisutan problem. Danas je gotovo postalo pravilo. E, pa ne bi trebalo da bude. Može delovati, zvučati ovako ili onako, ali zaista je ljubav ta koja je najvažnija. Ljubav. Ona sve leči. Samo treba naći način, pristup. U predstavi se radi o mladom čoveku. Mi danas, u ovom društvu, upravo sa mladima neretko imamo ogromnih problema. Pogledajte udarne vesti u medijima, pogledajte oko sebe - sve je prepuno destruktivnosti i agresije. Mislim da ti mladi a problematični ljudi u suštini nisu krivi. Rasli su kako su rasli, u vremenu i u okruženju u kojem su rasli, a ovih naših dvadesetak godina unazad su učinile svoje, dovele do ovih nasilja... Jer sve su to u stvari ljudi (porasli) bez ljubavi, bez ljubavi u porodici, bez ljubavi u krugovima u kojima se kreću... Reklo bi se da se osećaju dobro samo tada kada ispoljavaju, izbacuju tu silnu agresiju. A veliko je pitanje da li se i tada osećaju dobro. Ne verujem. Ali za drugo - ne znaju.
