Izvor: Politika, 27.Avg.2014, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Video igrice, tenkovi i pacovi
Surovost i zlo nisu od juče. Oni su naša svakodnevica, tu su oko nas, toliko vidljivi da nam se čini kako možemo i da ih opipamo
Moda video igrica slična je onoj zbog koje bismo od čuvenog kreatora naručili šal i rukavice od žileta, ili donji veš napravljen od zatvarača za pivske flaše.
Granica između virtuelnog sveta od silikonske skrame i ovog stvarnog, u kojem pokušavamo da živimo, toliko je tanka da je svakodnevno prenebregavaju svi oni koji dobrovoljno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << služe režimu vrlog novog sveta. Svet shvaćen kao video igrica u kojoj se, na primer, svako bori za svoj tenk, zapravo više ne postoji jer takozvani faktor fantastike prebacuje život na onu stranu, u područje sna iz kojeg se niko ne budi. Moć igrica nije samo u tome da zaposedne pažnju kako mladih izdanaka tako i vremešnih bukvi već da, po shvatanju proučavalaca medija, amputira sposobnost kritičnosti, mašte, osećanja i, pre svega, saosećanja sa drugim živim bićima koja nisu samo puki objekti.
Saosećanje se ističe kao vrhunska ljudska sposobnost, potencijal od kojeg zavisi sreća pojedinca, porodice, celog društva. Mada nauka o životinjama pokazuje primere saosećanja kod majmuna, koji su u stanju da čitaju strah sa majčinog lica kada se pojavi zmija, da gubitniku u tuči pruže snagu nežno ga dodirujući i pružajući utehu tapkanjem poraženog, da odluče kako neće primiti hranu ako drugi majmun u njegovom društvu ostaje uskraćen. Pacov koji nauči da pritiskanjem poluge spušta konopac na kojem nešto visi uvek će to uraditi ako na kanapu visi drugi pacov. Toliko o pacovima, a sad malo o ljudima.
Priča o saosećanju postaje naglo aktuelna kada se pokrene pitanje o ljudskoj surovosti. Tema zla retko prelazi iz religijskih okvira u domen nauke jer se o zlu govori kao o nečemu „što ne može da se objasni”, „o mračnim delovima ljudskog bića”, o neodređenim činiocima koji ga uslovljavaju – genetici, vaspitanju, uticaju hormona, na koje ukazuje Sajmon Baron Koen u inspirativnoj knjizi „Psihologija zla”. Zlo se često shvata kao nemušta sila koja deluje spolja, nešto tuđe i daleko od ljudskosti. Ono je i psihička bolest, o kojoj piše Skot Pek u revolucionarnoj knjizi „Ljudi laži”.
Slučaj ubistva devojčice Tijane i slični primeri kojih je sve više i koji senzacionalistički zaposedaju štampu oduzimajući zlu i surovosti oštrinu jer sentimentalno i u duhu jeftinog horora razvodnjavaju temu ozbiljne društvene psihopatologije, osim izopačenih detalja kojima se slade, poseduju još nešto zajedničko.
Zanimljivo je to da, uprkos fotografiji u novinama na kojoj se prepoznaje upadljiva fizionomija psihopate, prijatelji, poznanici ubice, njegove komšije i rodbina, mahom svi izjavljuju da su iznenađeni slučajem jer je počinitelj zločina „mogao malko da se napije ali je izgledao sasvim normalno, ničim nije nagoveštavao izvršenje zločina, bio je miran, povučen, dobar otac i domaćin, pristojan komšija…” Okolina lišena moći sagledavanja kako onog spolja tako i onog iznutra, bez kriterijuma po kojem se neko vidi kao dobar ili loš, ne prepoznaje ili ne želi da prepozna sve ono što uznemirava savest i što postoji kako u drugima tako i u nama samima. S druge strane, termin „banalnosti zla”, njegove običnosti, koji je skovala filozofkinja Hana Arent, prateći suđenje Adolfa Ajhmana, pokazuje upravo to: da je zlo tu, među nama, u okolnostima u kojima ga je teško prepoznati, da je stvarno teško, kao u onoj poslovici, razabrati žito od kukolja. Ajhman, jedan od Hitlerovih vernih istomišljenika ponašao se na svom suđenju kao normalan čovek koji ničim ne odaje znake ludila. On je samo izvršavao svoju dužnost, uklapajući se u poredak u kojem je odgovornost beskrajno usitnjena na one koji su samo prijavljivali, one koji su samo pravili spiskove, one koji su samo pokazivali put do voza, one koji su morali da samo zatvore vrata, do onih koji su samo imali da odvrnu slavinu gasa, tako da se lična odgovornost potpuno utapa u kolektivno opovrgavanje krivice.
Surovost i zlo nisu od juče. Oni su naša svakodnevica, tu su, oko nas, toliko vidljivi da nam se čini kako možemo i da ih opipamo. Oduvek postoje i klackaju se na tankoj grani naše savesti i snage da se njima bavimo, pre svega u sebi. Sigurno da postoje iskonski zli ljudi, oni nepopravljivi i surovi doveka, ali svako nepriznavanje zla i pripisivanje nepodobnih postupaka isključivo monstrumima, koji „i nisu ljudi”, pokazuje da ga se plašimo i da nismo u stanju da se sa njim uhvatimo ukoštac.
Ljubica Arsić
objavljeno: 27.08.2014.
