Izvor: Blic, 19.Feb.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Verujem u hepiend
Verujem u hepiend
Predstava Meri Džouns 'Kamenje u tvojim džepovima' premijerno izvedena nedavno na Velikoj sceni Ateljea 212, izazvala je priličnu pažnju pored ostalog i neobičnom podelom. Naime, trinaest junaka ovog komada, igraju dvojica glumaca - Nenad Jezdi’ i sagovornik 'Blica' Nebojša Ilić
Hrabar potez ikao je autorica drame tako 'odlučila'?
- Na početku smo se Nenad Jezdić i ja pitali kako ćemo izaći na kraj sa tom preprekom. Lakše bi >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << bilo igrati samo jednu od tih uloga dok bi ostale mogli igrati drugi. A onda smo shvatili da su sve ostale uloge, svi ti junaci, zapravo posmatrani iz perspektive dvojice glavnih junaka. I da mogu da ih igraju samo njih dvojica. Zbog toga je ova predstava manje artistična, a više, da tako kažem, intimistička. Kako je publika prihvatil vaš eksperiment?
- Slobodno mogu da kažem da je piblika oduševljena zbog čega smo mi potpuno zbunjeni. Naš stalni utisak je da smo spori, da bi trebalo igrati što brže dok publika smatra da je to dobro. I to pokazuje, podrškom. Nenad Jezdić i ja se stalno pitamo na kojim bi se mestima moglo igrati brže, dok nam ljudi govore ništa ne dirajte, ovako je dobro. Prvi put u životu mi se dešava da je moja percepcija neke predstave potpuno suprotna od one koju ima publika. Predstavu ste pripremali više od godinu dana?
- Počeli smo pa smo zbg nekih razloga stali, pa onda tako još nekoliko puta i tako smo eto, dogurali da više od jedne godine. I na kraju smo se uplašili budući da smo se za to vreme nekako pogubili; pitali smo se na šta će to izaći. Kako pozorište jeste čudo, desilo se i to da publika zbog nečeg jako voli ovu prodstavu. Sala je krcata evo već nekoliko repriza, publika ptpuno odobrava to što raidmo, smeje se, aplaudira. Osećamo da nam se vraća uloženo.
Taj komad je do te mere neobičan da ste ga radili zato što, kak ste rekli, očekujete da će se puno igrati u budućnosti?
- Iako smo ovu predstavu pripremali preko godinu dana, mi evo i dalje kao da nastavljamo probe, razgovaramo sve vreme i ono što je naš zajednički stav jeste da će se ljudi za tridesetak godina ponovo baviti ovim komadom, zato što je to priča o malim ljudima koji su odlučili da više ne statiraju. Nešto što svaki čovek može da kaže sebi - više neću da statiram u životu, hoću da nešto uradim sam. Neću da čekam da se promeni jedna, druga, ili treća stvar, da dođe ova ili ona vlada, već hoću sam da nešto uradim. Ovo je jedna od retkih predstava u Beogradu, koje imaju neki 'hepi end'. Ja verujem u srećne krajeve, intimno privatno, i to ozbiljno verujem. I duboko verujem da će dobro na kraju da pobedi. Uprkos svemu onome što nas 'ubeđuje' u suprotno?
- Upravo tako. I mislim da publika to prepoznaje. Za dva minuta ćemo se svi složiti da je svet grozan i da nam se dešava to, to i to. Ali ajde, bajo pokaži ti meni u ovom mraku malo svetla. To nije lako. Kao da govorite ne samo o ovoj predstavi već i o pozorištu danas uopšte?
- Na određeni način. Bilo je reditelja sa kojima sam radio i koji su govorili - hajde da sudarimo publiku sa svi tim strašnim što nam se dešava, kao da publika ne zna šta je to što je strašno, i šta joj se dešava. To me je uvek nerviralo na određeni način, i to nije bilo moje osećanje. Moje je mišljanje da svetla ima i čini mi se da mnogi koketiraju sa tim crnilom. Ova predstava nudi ozbiljan, istinski optimizam, reč je o ljudima koji su dodirnuli duplo dno, i onda krenuli gore. Jer dole više ne može. Istina je da je i ranije u umetnosti, često nastupalo vreme kada su jedino mračne slike_arhiva stvarnosti bile duboke, iskrene, jake, dok je svaka svetlija boja na toj tamnoj slici progalašavana kičem, lakoćom i slično. Ali može i drugačije. Takođe je tačno da se ne mogu zatvarati oči pred činjenicama, ali mora imati neke nade na kraju. Da li ste vi lično aktivni u tom pravcu?
- Meni se u ovoj predstavi jako važno što ti ljudi odlučuju da prekinu statiranje. Mnogi ljudi provedu život statirajući, čekaju da se nešto desi, neka skupština koja će kao da reši naše živote; a neće. Ja sam često predlagao neke projekte, usuđivao sam se da izađem na tablu, kako se to kaže, nudio neke svoje ideje i one su realizovane. Racimo 'Veliku svesku' sam predložio zajedno sa Kokanom Mladenovićem, zajednički smo je je pokrenuli. Meni inače sviđa teza po kojoj su glumci više autori predstava, a manje samo izvodači glumačkih radova. Mislite li na to da sve više režiraju ili govorite o procesu rada?
- Dešava se recimo da reditelj kaže promenio sam kraj predstave ne pitajući nikoga .Čekaj prijatelju, kako to misliš da ne pitaš nikoga! Ja volim kada mi to zajedno uradimo, nisu glumci bilo ko. Pogledajte ko su danas glumci u Srbiji, koji su to ozbiljni i veliki ljudi. Oni autorski deluju na predstave, oni ostavljaju veliki pečat na pojedni predstave, čak toliki da je nekada teško zamisliti nekog drugog glumca u nekoj ulozi jer je taj koji igra autor. I to veliki. Željko Jovanović
