Izvor: Politika, 23.Avg.2014, 23:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Velja može da pliva samo za Srbiju
Zagrljeni i nasmejani u Berlinu. Uvek uz sina Velimira. Ana i Milan Stjepanović. Roditelji dvostrukog evropskog šampiona. Ljudi za koje imate utisak da ih poznajete sto godina. Neposredni i ljubazni, raspoloženi za razgovor. Bez obzira na rezultate njihovog sina.
– Neće evropska zlata ništa promeniti u našim životima. Ponosni smo na Velimira naravno, ne postoji veća radost za roditelja od one kada njegovo dete uradi ono što želi. Međutim, euforija će brzo da prođe, a mi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nastavljamo da živimo kao i pre Berlina – rekla je Ana Stjepanović..
Uloga roditelja u Stjepanovićevim uspesima je ogromna. Mada oni to nikada neće reći. Sve je počelo 2004. godine, kada je dečak iz Dubaija registrovan za Partizan.
– Imao je 11 godina i već se videlo da je veoma talentovan. Želeli smo da nađemo klub u Srbiji. Pozvala sam Sanju Mazić – Radovanović, suprugu doktora Dragana Radovanovića. Oni su naši dugogodišnji prijatelji. Htela sam da me povežu sa nekim sa kim bih mogla da razgovaram o tome. Javila mi se posle nekoliko dana i rekla da pozovem Pecu Popovića. Objasnila sam Peci kakva je situacija, on me saslušao i rekao da će da ga registruje za Partizan. Od tog trenutka Velja je i zvanično vezan za Srbiju – kaže Ana Stjepanović.
Prvo zvanično takmičenje na kojem je plivao sa srpskom kapicom bio je Evropski olimpijski festival mladih (EJOF) u Tampereu 2009. Osvojio je odmah zlatnu i srebrnu medalju.
- Zanimljivo je da je i pre tog tamičenja porodica Radovanović imala važnu ulogu. Dugo smo jurili da dobijemo pasoš Srbije, ali nikako nismo uspevali. Kada smo u jednom trenutku videli da je detetu ugroženo učešće u Finskoj pozvali smo Dragana. Pasoš je bio gotov za dva dana.
Nije Srbija bila jedina opcija koju je Velimir mogao da izabere. Rođen je u Emiratima, zbog trenera Britanca Krisa Tajdija tražili su ga i sa Ostrva. Međutim, dilema nikada nije postojala.
Otac Milan se nadovezuje:
- Rodom smo iz okoline Bijeljine u Republici Srpskoj i uvek smo naginjali ka Beogradu. Naša deca su uvek znala ko su i odakle potiču, iako živimo u Emiratima. Velja je uvek, čak i kao veoma mlad, imao stav. Dobijali smo posredno ponude, najčešće preko Krisa, koji je uvek želeo sve najbolje za našeg sina. Međutim, kada smo saslušali jednu od ponuda Velimir je rekao. „Plivaću samo za Srbiju. Meni pare nisu važne. Ime mi je Velimir. Ne mogu da budem u reprezentaciji Emirata ili Britanije, jer znam da tu ne pripadam. Ne bih se dobro osećao”. Tada smo stavili tačku na tu priču.
A želja dvadesetjednogodišnjeg asa da pliva za Srbiju bila je ogromna, ističe njegova majka:
- Sećam se da sam ga uoči Tamperea pitala: Šta ćeš da uradiš ako pobediš, a ne znaš reči himne? Rekao mi je da nađem reči na internetu i da ih odštampam. Posle dva dana vraćala sam ga sa trening, a on je počeo da peva „Bože pravde”. Bez greške i sa tačnim tonalitetom. Saznala sam tako igrom slučaja da mi je dete muzikalno.
Od početka karijere Ana Stjepanović je uvek uz Velimira:
- Milan je radio, stalno bio na putu. Morala sam da brinem o njemu, da ga vozim na treninge, u školu. Dan mi je počinjao u pola pet ujutru, a završavao se u deset uveče. Bilo je trenutaka kada mi je došlo sve da napustim, ali Veljin entuzijazam me terao napred. Kada iz ove perspektive pogledam unazad, čini mi se da ne bih mogla opet da prođem kroz sve to.
Velimirova želja i volja za uspehom bila je nagrada za sva odricanja.
– Često mislimo da upravljamo svojim životima, ali ja sam sigurna da nas sve vodi sudbina. Plivanje je Veljina sudbina. Kada je imao 13 godina, dok sam bila u prodavnici, neki čovek je poklonio Velimiru stiker za nagradnu igru. To smo zalepili za kola. Posle tri dana ispred kola su me sačekali i rekli da smo zaradili dve karte za London. Milan i ja smo dugo razmišljali kada zajedno da odemo u Britaniju. Na kraju je ispalo da sam sa tim kartama otišla sa Veljom na njegovo prvo međunarodno takmičenje u Milfildu 2007. godine.
A tu se priča o znakovima ne završava.
– Sve se poklopilo. Velja je imao sreće da upozna Krisa, čije su zasluge za njegove uspehe nemerljive. Takođe mi smo igrom slučaja upoznali Radovanoviće, koji nam i dan danas najviše pomažu kada smo u Srbiji. Jednostavno, postojali su znakovi pored puta, koji su nam govorili u kom pravcu da idemo. Mi smo ih sledili i evo dokle smo stigli.
Stjepanovići od 2009. godine nisu propustili nijedno veliko takmičenje na kojem je njihov sin učestvovao.
- Sve je to stresno. Mi ga ne opterećujemo nikakvim očekivanjima, drago nam je kada uradi ono što je zamislio. Uvek smo mu podrška. Lakše nam je kada smo na licu mesta, nego da ga gledamo iz Dubaija ili iz Srbije. Na sreću do sada je uvek bilo razloga za radost – priča otac Milan.
Bilo je i teških trenutaka o kojima priča majka:
- Uh, najgore je bilo na Evropskom juniorskom prvenstvu u Beogradu 2011. Prva trka na 400 slobodno katastrofa. Velja nije ušao u finale, a svi smo očekivali zlatnu medalju. Kakav je to šok bio! Milan koji nikada ne pokazuje emocije bio je bled kao krpa. Nikada ga nisam videla takvog. Naravno Velji ništa nismo rekli. Kasnije je osvojio dva zlata na 100 slobodno i 100 delfin i izvadio stvar. Kao sada ovde.
Sjajnu juniorsku karijeru, šesto mesto na Olimpijskim igrama u Londonu, pretočio je Stjepanović u dva evropska zlata. A tek mu je 21. godina.
- Njegova želja da bude najbolji je neverovatna – nastavlja Ana Stjepanović. – On tačno zna šta želi u životu i spreman je na najveća odricanja da bi to uradio. Pre dve godine kada je završio srednju školu, pričali smo o tome kako bi možda trebalo da krene na studije u Ameriku. Dobio je ponude od najboljih koledža. Svi smo ga nagovarali da to uradi, ljutili se na njega što ne pristaje. Međutim, Velja nije hteo da ode iz Dubaija. Nije hteo da ostavi Krisa i da se navikava na novu sredinu, ljude, drugove. Jednog dana ušao je u sobu i rekao mi: „Mama, ja mogu da odem u Ameriku. Tako bih ispunio tvoj san, ali ja bih bio nesrećan. Svako može da završi koledž, a olimpijski šampioni mogu da budu samo odabrani. Moj san je da postanem olimpijski šampion i ja ću uraditi sve da to ostvarim”. Zaćutala sam. Nismo imali pravo da svoje dete učinimo nesrećnim. Pustili smo ga da živi svoj san.
Veljina zlatna priča je tek počela. Uz ovakve roditelje put ka uspehu je mnogo lakši. Ana i Milan su prepoznali znakove pored puta i sledili ih. U svojim „Znakovima pored puta” Ivo Andrić je napisao: „Ono što može biti i ne biti uvjek se, na kraju krajeva, pokori onome što mora biti”. Velimir Stjepanović je morao da postane šampion.
----------------------------------------------
Sklekovi ko progovori engleski
Stjepanovići su uveli zanimljivo pravilo. Kada Milan, Ana, Velimir i stariji sin Aleksandar zajedno ručaju, niko ne sme da priča na engleskom.
- Velja i Aca su odrasli u Dubaiju, išli u britansku školu tako da im je engleski praktično maternji jezik. Međutim, u kući uvek pričamo na srpskom. Ko progovori engleski odmah ustaje od stola i radi deset sklekova – kaže Milan.
Ana se nasmejala i otkrila nam zanimljivost:
- Da li znate li ko najviše radi sklekove? Onaj ko je i uveo pravilo – Milan! Deca ne prave greške.
----------------------------------------------
Pola Veljino, pola Krisovo i Markovo
Milan Stjepanović je istakao značaj Veljinog tima u kojem su trener Kris Tajdi i fizioterapeut-trener Marko Bukvić.
- Verujte mi da je pola svakog zlata Veljino, a pola Krisovo i Markovo. Njihov doprinos Velimirovom uspehu je ogroman. Kris je uz Velimira od početka karijere. Marko se ove godine preselio u Dubai. Svi smo insistirali da dođe zbog problema sa leđima koji su mučili Velju. Sada tih problema više nema. Takođe Marko je zadužen za trening van bazena. Odlično funkcionišu kao ekipa.
Vladimir Todorović
objavljeno: 24.08.2014.
