Izvor: Politika, 11.Maj.2011, 00:28 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Veliki doktor u malom gradu
Srpski seljaci po pravilu najviše umiru kada se ništa ne radi, kada zbog kiše, hladnoće i snega ne može da se ide na njive
Daleke 1953. godine zima je u moravskoj dolini bila veoma hladna i snegovita. Sećam se, kada sam počeo da razaznajem i postao svestan samoga sebe – otac mi je pričao da sam u februaru sledeće godine jedva pretekao. Teško se može poverovati da čovek koji danas na kraju šestedecenije ima sto dvadeset kilograma, čime se ni najveća budala ne može >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << podičiti – te pedeset i četvrte godine bude onoliko težak koliko je danas po medicinskom protokolu za novorođenčad standardizovana procedura za bezuslovni završetak u inkubatoru.Moja baba Katarina, iskusna srpska majka koja je izrodila dovoljno dece da se sastavi solidan košarkaški tim – dok me je posle kupanja u plehanom koritu pomodrelog prepovijala kao poveću veknu hleba, kazala je da od deteta kome su dali ime Radoš neće biti ništa, i da ako se nastavi kako je krenulo majka treba da me baci na đubre.Jednog prohladnog i mrazovitog jutra, moja druga baba po ocu Saja me je obolelog od nepoznate bolesti ukrala iz krila usnule i neispavane majke Vere – i umotanog u krpe odnela u obližnje polje da me tri puta provuče kroz vrzinu od gloga, da mi tako skine činje, kako bi naslednik tapija u kući Miloša Bajića ozdravio, kako bi obklaćen konačno progledao, zakmečao i nekom se usrao na dlan.
Desilo se međutim obratno. Bolesnom odojčetu – koje će u vojsci dvadeset i sedam godina kasnije biti poslužilac na najvećoj haubici od 152 milimetra, a pola veka docnije tobože sklanjati pogled od belog mrsa i pršute, izbegavati mladu jagnjetinu i sa mukom zatezati kaiš na pantalonama – bilo je suđeno da manjka. Baba Sajina glogova vrzina ga je dodatno zakovala. Više niko nije mogao da veruje da mu ima spasa. I onda, jedne studene zimske noći kad puca drvo i kamen, krčeći smetove uz Moravu na putu od moga sela, na saonicama koje su vukli konji sa zamrznutim grivama,– majka, otac i ujak su me doneli pred omanju kuću u varoši Trstenik. U svom penjoaru brižan i smiren kao da je podne a ne gluvo doba noći – vrata svog doma otvorio ječovek koji je spasao mnoge živote pre mog, koji mi je pružio šansu da opstanem i izborim se – veliki lekar u malom gradu, čuveni doktor Ljutovac.
Te noći je iglu koja je ko zna koliko puta do sada upotrebljavana i nanovo prokuvavana zario u moju hrskavu i slabačku kičmenu moždinu. Zlokobno sumnjajući na meningitis rekao je mojim uplašenim roditeljima: „Ako potekne bistro onda ima nade – ako bude mutno, onda da se vrši red”. Da je tekućina likvora iz moje kičme bila potpuno mutna – ove redove bi danas pisao neko drugi.
Kakva je danas zdravstvena slika naše seoske populacije? Koliko je seljacima dostupno i omogućeno da u okviru zdravstvene politike Srbije brinu o sopstvenom zdravlju? Da li je medicinska zaštita s vrhunskim lekarskim tretmanom ekskluzivna privilegija samo gradskog življa, onih kojima je sve nadohvat ruke, kojima su mesta boravka gradovi u kojima su najveći medicinski centri, i koji ne moraju da rešavaju često nerešive birokratske, administrativne i tehnokratske prepreke da bi proverili svoje zdravstveno stanje i lečili se kod najeminentnijih doktora na najopremljenijim i najsavremenijim klinikama i bolnicama? Koliko je života izgubljeno zbog neblagovremeno overenog uputa? Da li samo imena seljaka iz najudaljenijih sela u Srbiji moraju da čame na listama čekanja za preglede, terapije i operacije na specijalizovanim klinikama u Beogradu, Nišu i Novom Sadu – koje su javne samo kada o njima u informativnim emisijama na nacionalnoj televiziji govore visoki zvaničnici iz Ministarstva zdravlja?
Uvek kada u grotlu gradske saobraćajne vreve čujem zlokobno zavijanje sirene ambulantnih kola ili kada na žutoj traci autoputa vidim prašnjave sanitete sa registracijama iz najudaljenijih opština u Srbiji, kojima je pukla guma, ili im je prokuvao motor koji je već prošao stotine hiljada kilometara i zreo je za generalnu, kada vidim pored vozača koji pokušava da sredi stvar i nekako nastavi put prema Beogradu unezverenu i bespomoćnu rodbinu bolesnika, majku sa maramom, gologlavog oca seljaka ili zabrinutog sina – setan sam i tužan. Pitam se – hoće li stići na vreme?
Ima li spasa za obolelog mučenika koji je proveo svoj vek radeći na njivi od izgrevanja sunca do sumraka, koji je svoj život potrošio između neba i zemlje, u muci da iškoluje i izvede na put svoju decu, koja su ga napustila i otišla u grad, da žive lagodnije, lepše i bolje od njega? Pa se sve ređe vraćaju u roditeljske kuće, samo kada su letnje slave, kada u kasnu jesen počnu svinjokolji, ili im stari roditelji uhrane pilež bez koncentrata. I nažalost, kada im iz komšiluka jave da je otac pao, ili da im majka boluje od nesreće koju je dugo krila – sve dok nije postalo kasno.
Uvek kada odem na svadbu pod šatru u razuđeno šumadijsko selo – sve dok se ne nasmeju i zapevaju – uveren sam da su Srbi najlepši narod na svetu. Sve škrbo i krezubo. Bez obzira na to što nije teško zaključiti da je u velikoj meri problem u nedostatku novca – pitam se, mora li da bude baš tako?
Koliko se može postići prevencijom? Koliko naša država vodi računa o elementarnom zdravlju naših seljaka? Šta se preduzima na prosvećivanju i podizanju nivoa zdravstvene kulture kod naše seoske populacije? Da bude po pravdi – imao sam više puta priliku da se uverim da nepismene i preplanule srpske seljanke imaju isti tretman kao i visokoobrazovane bolesnice iz urbanih sredina. Na Institutu za onkologiju u Beogradu, u zdravstvenom centru Studenica u Kraljevu – na primer...Što je za svaku pohvalu. Svaki čovek je pred Bogom isti, u zdravlju i u bolesti...I samo tako bi moralo da bude. Nedavno mi se žalio sveštenik iz jednog sela ispod Jelice planine – da je prošle zime morao da trči sa opela na opelo, a da ne pamti kada je krstio dete. Dramatično i zabrinjavajuće. Srpski seljaci po pravilu najviše umiru kada se ništa ne radi, kada zbog kiše, hladnoće i snega ne može da se ide na njive. Kad grane sunce, kad počnu poljski radovi – oni nemaju kad ni da umru.
Radoš Bajić
objavljeno: 11.05.2011
