Izvor: Politika, 10.Apr.2010, 00:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Velike bolnice kao azil
Osobe sa hroničnim mentalnim poremećajima pominju se u medijima samo u slučajevima ubistava i senzacionalistički intoniranim izveštajima, a pri tom oni spadaju u grupu koja je u ovoj zemlji ekstremno marginalizovana i čija ljudska prava se sistematski krše. Takva medijska slika o mentalno obolelima nije zasnovana na realnosti nego na predrasudama.Stefan Priebe, profesor socijalne psihijatrije iz Velike Britanije, tim povodom kaže: „Vi imate, statistički posmatrano, više šanse da vas >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ubije bračni partner nego ludi komšija“, aludirajući na činjenicu da nasilje koje počine mentalno oboleli čini manji deo nasilja u društvu. Važnije je toda takva iskrivljena predstava o mentalno obolelima, koji su doživljeni kao opasni za društvo („mad and bad“), počiva na mehanizmu dehumanizacije i u osnovi je kršenja njihovih ljudskih prava.
Govorimo o relativno velikoj populaciji (oko četiri odsto opšte populacije pati od šizofrenije, bipolarnog afektivnog poremećaja i nekih drugih psihotičnih poremećaja), čiji problemi imaju hronični tok i kojima je potrebna posebna nega. U razvijenim zemljama su u prošlosti, a kod nas još uvek, takve osobe završavale u velikim psihijatrijskim bolnicama, koje su funkcionisale kao azil: izmeštene iz gradova, ograđene žicom, sa paviljonima u kojima se smeštao veliki broj lica koji bi obično ostajali tu do kraja života. Kod nas još uvek postoji pet takvih bolnica: Kovin, Vršac, Padinska Skela, Gornja Toponica i Novi Kneževac, sa ukupno oko 3.000 postelja. Tome treba dodati nepoznat broj osoba (približno oko 2.000) koje su smeštene u ustanovama socijalne zaštite, kao što su Male Pčelice kod Kragujevca. U Malim Pčelicama je smešteno ukupno oko 1.000 ljudi od kojih polovina ima hronične mentalne poremećaje,a jedini razlog što su u toj ustanovi jeste tošto nemaju uslove za drugačiji smeštaj. Tamo gde je smešteno 850 ili 1.000 ljudi, bez strukturisanih aktivnosti, adekvatnih programa za rehabilitaciju, ili čak i bez mogućnosti da budu otpušteni iz bolnice, uvek možete očekivati nasilje, krađe, neformalne sisteme moći, vređanje, ponižavanja i maltretiranja. To se dešava i u našim bolnicama, ali o tome se malo zna, a do javnosti dođu samo ekstremni slučajevi (kao što je trostruko ubistvo u Padinskoj Skeli, pre nekoliko godina). Tome treba dodati da je u takvim uslovima mnogo češća upotreba fizičkog sputavanja (vezivanja) ili hemijskog sputavanja (davanja velikih doza lekova), dakle mnogo toga, samo ne ono što bi trebalo da bude cilj – lečenje, rehabilitacija i vraćanje u zajednicu.
Ali pogrešno bi bilo zaključiti da su samo velike bolnice ono što ne valja. Celokupan sistem nije napravljen da pomogne da osobe savladavaju svoje tegobe a da pri tome ne gube posao, podršku porodice i socijalnu mrežu, tj. da ostanu deo zajednice: nedostaju brojne službe i oblici pomoći koji su neophodni da neko ne „završi“ u psihijatrijskim bolnicama.Nedostaje sistematska podrška porodicama obolelih, nema službi za mentalno zdravlje u zajednici (koje bi stalnim kontaktima smanjile i učestalost i težinu pogoršanja, obezbedile redovno uzimanje terapije i uključivanje u druge aktivnosti), kao i službi za zapošljavanje (i podršku na poslu) i zaštićeno stanovanje. Bez svega toga teret bolesti pada na porodicu koja to ne može da podnese (niti je to moguće očekivati bez adekvatne podrške), a kroz ponavljana pogoršanja, menjanje lekara i lekova, hospitalizacijuvoljnuili prisilnu, lako se stiče utisak da je to posledica toka bolesti i da „ništa drugo nije moguće“, osim trajnog smeštaja ili ponovljenih dugotrajnih hospitalizacija. Tako sistem zapravo funkcioniše kao „drenažni sistem“ gde jeazil samo poslednjastanicasistematskog isključivanja mentalno obolelih iz društva.
Zašto kod nas nije sprovedena reforma postojećeg sistema? Ovde sledi uobičajena fraza o „nedostatku političke volje“. Znanja, stručnjaka i drugih resursa ima dovoljno, ali i pored toga što je u januaru 2007. usvojena nacionalna strategija o mentalnom zdravlju, koja podržava reformu postojećeg sistema, ništa nije urađeno. Predlog zakona o zaštiti prava osoba sa mentalnim poremećajima kao Nacionalna komisija za mentalno zdravlje predali smo Ministarstvu zdravlja u septembru 2004. godine,ali i dalje nemamo novi zakon. Iskustva drugih zemalja pokazuju da može drukčije; sada vidimo sjajne rezultate reforme u Brazilu koja se odvija izvrsnim tempom samo zato što je iza nje stao predsednik Lula. Pa i u okruženju, u Albaniji i BiH, bez obzira na sve teškoće, otvaraju se novi centri za mentalno zdravlje i razvijaju službe. Verovatno će se to desiti i kod nas kada interes mentalno obolelih i njihovih porodica postane važan onima koji su odgovorni za njih i onima koji bi trebalo da ih leče i da im pomažu.
Psihijatar i psihoanalitičar u Međunarodnoj mreži pomoći (IAN), docent na Filozofskomfakultetuu Kosovskoj Mitrovici
Vladimir Jović
[objavljeno: 10/04/2010]
