Izvor: Vostok.rs, 25.Feb.2013, 11:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Velika politička scena male Crne Gore
25.02.2013. -
Svaki građanin Rusije danas zna da u Crnoj Gori ima divno more, mnogo Rusa, neverovatna blagonaklonost stanovnika. Međutim, u ovoj manjoj zemlji, koja je 2006. godine postala samostalna, prisutna su ozbiljna politička previranja.
Posle raspada SFRJ, Srbija i Crna Gora su 1992. godine formirale Saveznu Republiku Jgoslaviju. Na opštenarodnom referendumu 95,94% Crnogoraca se izjasnilo za ujedinjenje sa Srbijom u jedinstvenoj državi.
Višepartijski >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << sistem u Crnoj Gori je počeo da se formira 1990. godine. 1992. godine je u republici bilo registrovano 34 političke stranke. Među njima je glavnu ulogu igrala Demokratska partija socijalistov (DPS), koja je bila naslednik Saveza komunista Crne Gore. Na čelu te stranke je bio Momir Bulatović, koji je izabran za Predsednika republike. Rejting lidera DPS M. Bulatovića, kao i same stranke, uvek je bio visok. Među onima, ko ne spada ni u jednu stranku, trećina je takođe simpatizovala DPS. Od 1994. godine DPS je počela da smatra sebe strankom centra socijal-demokratske usmerenosti.
Crnogorska opozicija je sredinom 90-h godina stekla kao lidera mladog i energičnog Mila Đukanovića. On je postao premijer republike 1991. godine, kada je imao svega 29 godina, odnosno, postao najmlađi premijer u Evropi. U Crnoj Gori su ga nazivali mladim reformatorom, koji istupa za tržišnu ekonomiju, ubrzanu privatizaciju i ravnopravno učešće Crne Gore u evropskim ekonomskim strukturama, kao i inače, za ravnopravne odnose s Srbijom u jugoslovenskoj federaciji. Nesuglasice između predsednika i premijera su se povećale kada je M. Đukanović počeo da otvoreno podržava samostalnost crnogorske nacije, negativno se odnosio prema centralizaciji jugoslovenske federacije. U vreme ekonomskih sankcija premijer je pojačao i svoj ekonomski položaj. M. Bulatović ga je optužio za korupciju, nezakonito obogaćivanje putem šverca cigareta i druge deficitarne robe. Ta su neslaganja izašla daleko van okvira ličnih odnosa, te obuhvatila pitanje liderstva u stranki i republici. 1997. godine je M. Đukanović pobedio na predsedničkim izborima, a 1998. godine postao lider DPS. U maju 1998. godine blok M. Đukanovića "Za bolji život" pobedio je i na parlamentarnim izborima. M. Đukanović je učvstio svoj položaj u zakonodavnoj i izvršnoj vlasti u republici.
Od tog vremena je na čelu Crne Gore uvek bio Milo Đukanović, koji se čvrsto pridržavao kursa na odvajanje Crne Gore od Srbije. On je bio predsednik od 1998. do 2002. godine, zatim premijer od 2003. do 2006. i od 2008. do 2010. godine, a njegova stranka je tokom više godina imala najveći broj poslanika u Skupštini. M. Đukanović je napustio položaj predsednika, kada je početkom stoleća izbio skandal oko njegovog imena. U Evropi se formirao negativan odnos prema M. Đukanoviću zbog otkrivenih afera i mahinacija s trgovinom cigaretama, špekulacijama i nezakonitim obogaćivanjem.
U martu 2002. godine je Jugoslavija prestala da postoji. Pored rešenja rukovodstva republika o stvaranju nove zajednice - "Srbija i Crna Gora" – preživela je poraz ideja ujedinjenja Jugoslovena, a zatim i ideja slovenskog jedinstva.
U Crnoj Gori je u maju 2003. godine predsednik postao Filip Vujanović, član vladajuće DPS. Novi predsednik, kao i M. Đukanović, uvek je istupao za nezavisnost Crne Gore. U junu 2006. godine je Crna Gora postala nezavisna država.
Čitavo vreme je DPS imala većinu u parlamentu, a njeni lideri su zauzimali glavne dužnosti u državi – predsednika (F. Vujanović) i premijera (M. Đukanović). Opozicija je bila raštrkana i slaba.
2011. i 2012. godine, M. Đukanović, koji je napustio visoke dužnosti, ostao je ne samo lider stranke, već i najuticajniji političar u Crnoj Gori. Parlamentarni izbori u oktobru 2012. godine bili su veoma važni za njega, jer je planirao da se vrati u zvaničnu politiku, gde je on vladao više od 20 godina. Pri toliko dugačkom roku vlasti čitav politički sistem Crne Gore se formirao i jačao u skladu sa šemom, čiji je autor M. Đukanović. Činilo se da vlast DPS i njenog lidera nema alternativu.
Međutim, u poslednje vreme je broj nezadovoljnih režimom rastao. To je pokazao referendum o odvajanju zemlje: 44,5% Crnogoraca je bilo protiv. Osim toga, anketiranja javnog mnjenja su svedočila o nezadovoljstvu Crnogoraca u vezi sa težnjom vlasti u NATO. Stanovništvo nije odobrilo ni stvaranje «paralelne» nezavisne crkve, kao ni druge, «poslušne» Akademije Nauka.
Izbori u Skupštinu u oktobru protekle godine svedoče o ozbiljnim promenama na političkoj sceni Crne Gore. Opozicija je počela da se ujedinjuje. Dve partije – Nova srpska demokratija i Pokret za promene – formirale su Demokratski front na čelu sa bivšim diplomatom Miodragom Lekićem. Kao rezultat: prvi put posle više godina Demokratska partija socijalista, koja je bila na čelu bloka «Evropska Crna Gora – Milo Đukanović», nije dobila apsolutnu većinu u parlamentu. Oni imaju samo 39 mesta od 81 u Skupštini. Demokratski front, koji je neočekivano prodro u politiku, postao je druga po broju parlamentarna stranka, dobivši 20 mandata. Na trećem mestu je Socijalistička narodna partija (SNP) sa 9 mandata. Formirana uoči izbora koalicija "Pozitivna Crna Gora" na čelu s bivšim ekološkim aktivistom Darkom Pajovićem dobila je 7 mandata. Da bi očuvao većinu u parlamentu, M. Đukanović je morao da traži podršku kod partija nacionalnih manjina (6 mesta).
Takav raspored snaga u crnogorskoj Skupštini nagoveštava eventualne promene u Crnoj Gori. Upravo tako, kako svedoči praksa, počinje proces smene vlasti u zemlji nerazvijenog političkog sistema, koji se bazira samo na autoritetu vlasti jednog čoveka. Važni pokazatelj, učešće birača, dalek je od toga da bi se govorilo o političkoj pasivnosti građana Crne Gore – 70,5%.
M. Đukanović je uspeo da se vrati u politiku. U decembru protekle godine on je ponovo postao premijer. Učlanjivanje zemlje u EU i NATO ostaju prioriteti spoljne polititke. U unutrašnjoj politici premijer je obećao da će se boriti protiv kriminala i korupcije, mada ga ne samo u zemlji optužuju upravo za pokroviteljstvo kriminalu, korupciju. Hoće li premijer da ostvari svoje planove?
Za 7. april 2013. godine u Crnoj Gori su zakazani predsednički izbori. DPS će ponovo zastupati F. Vujanović, koji je već zauzimao taj položaj 2 mandata – od 2003. i 2008. godine (prvi rok – u sastavu SRJ). Položaj F. Vujanovića komplikuje to, što mnogi istupaju protiv njegovog trećeg predsedničkog mandata. Čak mlađi partner u koaliciji M. Đukanovića Socijal-demokratska partija smatra da Vujanović nema takvo pravo. Taj predmet je čak razmatrao Ustavni sud, koji je dozvolio F. Vujanoviću da učestvuje u izborima. Opozicija je istakla svog kandidata – M. Lekića. Osim partija u sastavu Demokratskog fronta, kandidaturu Lekića će podržati Socijalistička narodna partija i partija Pozitivna Crna Gora.
Predizborna politička borba se širi svakim danom. Bivši predsednik je prikupio potrebne potpise i sada može da zvanično učestvuje u predizbornoj kampanji. Opozicija takođe jača. Njoj odgovara skandal, koji je direktno povezan sa vladajućom strankom. List «Dan» je objavio stenograme zasedanja Glavnog Komiteta DPS, iz kojih se očito vidi da je vladajuća partija na proteklim parlamentarnim izborima iskoristila svoje administrativne resurse da bi tražila od direktora preduzeća da oni obezbde na izborima glasove u korist DPS. Došle su na videlo i činjenice manipulacija spiskovima birača: one, ko je planirao da glasa protiv vladajuće koalicije, brisali su iz spiska pod predlogom «fiktivnih birača». Iz protokola se vidi da je reč bila o državnom finansiranju zapošljavanja onih, ko će glasati za DPS.
Opozicija je karakterisala predizbornu politiku vladajuće partije kao kolektivno ponižavanje, beskrupuloznost i sramotu. M. Lekić, bezuslovno, koristi ovu činjenicu sebi u prilog, jer rejting DPS opada. Osumnjičeni su i rezultati parlamentarnih izbora. I još nešto važno: ovaj skandal doprinosi ujedinjenju svih opozicionih partija.
Dakle, pratimo nove pojave na političkoj sceni Crne Gore, koje mogu da promene ustaljene političke strukture, promene bezalternativno kretanje zemlje prema Evropi i NATO-u. Aprilski predsednički izbori će pokazati, da li Crnogorci žele takve promene.
Jelena Guskova,
Izvor: Glas Rusije, foto: EPA
