Izvor: Politika, 23.Jan.2011, 23:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Velika moć na malom prostoru
Pravo upravljanja javnim finansijama često je okosnica tenzija između centralne vlasti i onih lokalnih i regionalnih
Što je siromaštvo u jednoj državi veće i razlike u bogatstvu izraženije to su socijalne tenzije veće. Trenutna organizacija upravljanja u našoj zemlji i raspoređenost moći stvaraju objektivne pretpostavke i za teritorijalne socijalne tenzije. One se najčešće manifestuju na relaciji glavni grad ostali. Veliki kvantum političke i ekonomske moći je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << skoncentrisan na malom prostoru i oko malog broja ljudi.
Ljudi iz centralne Srbije smatraju da su u neravnopravnom položaju u odnosu na Vojvodinu jer nemaju ista prava u upravljanju kao Vojvođani. Kivni su takođe na Beograd, ve„likog gazdu kod kojeg stoje ključevi”. Analiza državnog budžeta i tokova javnih finansija ovo može da opravda. Na osnovu razgovora sa ljudima može se slobodno zaključiti da južno od krajnjih granica beogradskih opština reč Beograd kod njih izaziva neku vrstu neraspoloženja. Razlog je jasna ekomska podeljenost na bogatiji i siromašniji deo zemlje. Uz njega ide i često stonavljanje znaka jednakosti u medijima između glavnog grada i države.
Primetna je, međutim, i tenzija na nivou AP republika. Manjak novca za AP i stalne žalbe na centralističke manire političara u Beogradu već su tradicija kada je u pitanju odnos republika autonomna pokrajina. Podsetimo se ambijenta u kom je donošen novi statut Vojvodine. Objasniti uzorke teritorijalnih tenzija nije toliko teško, koliko ponuditi efektivno rešenje za ublažavanje ovog problema. Grupa ljudi koja nije zadovoljna svojim životnim standardom prirodno teži ka suprotstavljanju vlasti. Ova suprotstavljanja, naravno, ne moraju biti uvek radikalna u smislu zahteva za autonomijom ili secesijom, ali ukoliko se nizak životni standard poklopi sa još nekoliko faktora onda je moguće da teritorijalne tenzije dovedu do ozbiljnog ugrožavanja funkcionalnosti celog sistema.
Danas se često kao okosnica tenzija između centralne vlasti i onih lokalnih i regionalnih javljaju javne finansije ili, tačnije, pravo upravljanja javnim finansijama. U savremenim uslovima informacione tehnologije i lake dostupnosti informacija ali i insistiranja na demokratskim načelima, današnje lokalne vlasti mogu često bolje da rešavaju svoje probleme nego centralna vlast. Stoga se zahteva veća finansijska autonomija ili čak fiskalni federalizam. Često kadaovo nije moguće ostvariti zbog protivljenja centralne vlasti, regionalni lideri pribegavaju oštroj retorici i radikalizaciji tenzija, ponekad govoreći i o potrebi za otcepljenjem. Primer za to je Liga sever (Lega Nord), koja deluje na severu Italije (od 2008. učestvuje u vladi). Njeni lideri često govore o mogućoj secesiji, mada je njihov ključni cilj fiskalni federalizam.
Još jedan faktor koji može proizvesti bunt lokalnog stanovništva i njihovih lidera jeste mala mogućnost uticaja lokalnih i regionalnih vlasti i organizacija na ostale sektore javnih politika (školstvo, zdravstvo, kultura). Ovo je najčešće posledica centralizacije države u kojoj se najveća količina novca sliva u centralnu kasu a onda centralna vlast arbitrarno odlučuje o njegovoj preraspodeli.
Konačno, kada pored svega ovoga postoji i jak regionalni identitet, naročito ako je zasnovan na etničkim ili nacionalnim posebnostima, onda su postignuti kritični uslovi koji mogu biti istinska pretnja stabilnosti.
Mogući pravac rešavanja ili bar ublažavanja ovih problema u Srbiji je reorganizacija, u najširem smislu rečeno, upravljanja. Potrebna je reforma kojom bi se dalo veće pravo ljudima da upravljaju svojim životom. Na tom putu bitni instrumenti su procesi decentralizacije i prenosa nadležnosti na uže teritorijalne jedinice unutar države. Ovde se, međutim, ne radi samo o tehnokratskom procesu decentralizacije. Nije dovoljno izvršiti puki prenos nadležnosti. Prava za sobom vuku i odgovornosti. A prvi korak ove reforme jeste uviđanje da je svako od nas kao stanovnik jedne opštine, grada ili regiona u stvari element jednog šireg sistema koji se zove država i bez čijeg uspešnog funkcionisanja kao celine nema ni uspešnih delova. Važi i obratno! Drugi korak je sagledavanje šta svako od nas može kroz sopstveni napredak i aktivnost da doprinese okruženju? Bez socijalnog dijaloga, principa solidarnosti, partnerstva i otvorenosti u savremenim uslovima nema uspešnog ni društva ni države. Upravo ovo manjka u našoj zemlji gde često srećemo sujetu i zavist umesto solidarnosti i poštovanja. Ovo ne treba da čudi jer našu zemlju karakterišu siromaštvo i neprosvećenost što determinira nepovoljnu političku kulturu i mentalitet. Obrazovanje, kultura i ekonomija stoga su alfa i omega našeg opstanka i oporavka.
*Doktor političkih nauka
Veran Stančetić
objavljeno: 24.01.2011
