Izvor: Politika, 14.Mar.2015, 22:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Veličković je odbolovao sudbinu svoje zemlje
Mira Popović, dugogodišnja dopisnica jugoslovenskih i srpskih medija iz inostranstva, objavila je knjigu intervjua „Reč i (s)misao”
Izgleda lako napraviti dobar intervju, međutim, veština vođenja razgovora zahteva mnogo toga: počev od dobre pripreme, ulaženja u suštinu sagovornikove delatnosti, stvaranja atmosfere da kaže i ono što možda nije nameravao. Mira Popović, dugogodišnja dopisnica jugoslovenskih i srpskih medija iz inostranstva (radila je za Tanjug, „Danas”, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nedeljnik „Evropu”, radio Dojče vele, i druge), ali i pisac i prevodilac, izabrala je razgovore koje je u svojoj karijeri vodila sa stranim i domaćim umetnicima, i objavila ih u knjizi „Reč i (s)misao”, u izdanju novosadskog „Prometeja“. Budući da živi u Parizu, mnogi od njenih sagovornika su i njeni sugrađani. Među njima su neki od naših najboljihslikara, koji su pre više decenija napustili nekadašnju Jugoslaviju i Srbiju: Vladimir Veličković, Ljuba Popović, Milorad Bata Mihailović, Ljubinka Jovanović. Pored ostalog, u ovim intervjuima oseća se i lična crta koja se neretko ostvaruje u komunikaciji sagovornika slične sudbine.
– Sa nekima od ovih umetnika razgovarala sam i o vizantijskom nasleđu, koje smo poneli kao jednu iracionalnu, intuitivnu i emotivnu crtu u karakteru, što se u komunikaciji može osetiti. Vladimir Veličković je u međuvremenu postao član Francuske akademije, sekcije za likovnu umetnost. Ali, i dalje se oseća njegova snažna veza sa Srbijom. Kao da je kroz teme nasilja odbolovao sudbinu svoje zemlje, kaže Mira Popović.
Književnik Milovan Danojlić izrekao je ozbiljnu kritiku savremene francuske literature, za koju je rekao da je u krizu ušla još sredinom 20. veka.
– Mislim da je Danojlić u pravu, zbog toga što francuska književnost više nema tako velikih imena i kapitalnih dela. Zavladala je površnost, a poezija je zaista skrajnuta. Književni časopis „Lir” proglašava knjigu godine iz različitih oblasti, od proze do kulinarstva, ali poezija uopšte ne postoji u ovom izboru. Međutim, poetska knjiga Mišela Uelbeka, objavljena pre par godina, u javnosti je bila zapažena upravo zbog popularnosti ovog autora. Uelbek je po sebi događaj, iako stalno naglašava da mu publicitet nije važan. Uopšte, savremenu francusku književnost obeležava autofikcija, jedna vrsta nedovoljne umetničke transformacije stvarnosti. Ponekad je tema najprivatniji život, što čitaoca stavlja u položaj voajera, a otkriće detalja iz piščeve privatnosti postaje važnije od neke činjenice od opšteg značaja, objašnjava naša sagovornica.
Ono što, po njenom sudu, našu književnost razlikujejeste obeležje poetičke raznolikosti, pisci kao što su Goran Petrović, Albahari, Basara i Matijević, te neka vrsta „pomerenosti” u odnosu prema stvarnosti. Nešto slično slikarstvu Radovana Kragulja, u kojoj je apstrakcija realna, nešto što zaista postoji.
– Doduše, i u našoj književnosti ima puno „korova”, previše je izdavača, i prosto sam začuđena time kakve se sve knjige štampaju, dodaje Mira Popović.
Jedan od najintrigantnijih razgovora u knjizi „Reč i (s)smisao” svakako je onaj vođen sa francuskim piscem Žerarom de Vilijeom (1929- 2013), autorom koji je pisao špijunske trilere, prodavane u stotinama miliona primeraka u svetu. On je otkrio da je čak 80 odsto političkih i špijunskih igara opisanih u njegovim knjigama zasnovano na stvarnosti. Izjavio je da mu podatke daju prijatelji iz francuskih, američkih, nemačkih obaveštajnih službi, da mu je mnoge informacije dala BIA u Srbiji. Tvrdio je da su Hilandar zapalili britanski obaveštajci u potrazi za Radovanom Karadžićem.
–Vrlo je zanimljivo to što Žerar de Vilije nikada nije pisao o Francuskoj. Bivši francuski ministar inostranih poslova Iber Vedrin izjavio je za „Njujork tajms” da je čitao romane De Vilijea uoči zvaničnih poseta nekoj od opisanih zemalja, da bi se obavestio direktno iz izvora francuske obaveštajne službe. Koliko je ovaj intervju bio atraktivan u vreme kada je bio objavljen u listu „Evropa”, u međuvremenu ugašenom, govori i podatak da ga je doslovno ukrala novinarka „Slobodne Bosne“, što je NIN zatim preneo sa njenim potpisom, objašnjava naša sagovornica.
Iz njenih intervjua jasno vidimo da je Andreju Makinu i Džonu Banvilu zajedničko korišćenje pseudonima, uz prava autorska imena.
– Banvil „lažno ime” koristi za potpuno drugačiji žanr u svom stvaralaštvu, za krimi romane, koje, kako kaže, mnogo lakše piše. Za skriveni pseudonim Andreja Makina- Gabrijel Osmond, pak, dugo se nije znalo, i u vreme kada sam ga intervjuisala još uvek to nije obelodanio. Zapravo, Makin je u tom razgovoru odigrao malu igru, na moje pitanje koje pisce uvažava, odgovorio je da su to Mišel Uelbek i Gabrijel Osmond- manje poznat, ali jednako dobar. Tako sam objavila intervju, ali mi ime ovog drugog pisca nije mnogo govorilo. Nekoliko godina kasnije, Makin je javno saopštio da se on krio iza imena Osmond. Možda je, nagađam, želeo ponovo da dobije Gonkurovu nagradu, ali pod drugim imenom, da ponovi priču Romena Garija, alijas Emila Ažara, jedinog francuskog pisca kojem je pošlo za rukom da dvaput osvoji to književno priznanje, što je inače protivno pravilima za dodelu te nagrade, kaže Mira Popović.
Kao jedan od najdražih pariskih intervjua ona izdvaja onaj vođen sa Enki Bilalom, strip autorom i rediteljem, našeg porekla. Bilal je govorio o detinjstvu provedenom u Beogradu, o nepravdi ratova na tlu bivše Jugoslavije.
Posle atentata na članove satiričnog nedeljnika „Šarli ebdo”, Mira Popović opisuje Pariz kao sasvim drugačiji grad. Kaže da je tamo vreme zaista podeljeno na period „pre” i „posle” ovog događaja,ali da je i dalje Pariz jedan od najposećenijih gradova u svetu.
U Beogradu će njena knjiga „Reč i (s)misao” biti predstavljena u Biblioteci grada, u okviru manifestacije „Dani frankofonije”, u sredu 18. marta, od 19 sati.
Marina Vulićević
objavljeno: 15.03.2015
