Izvor: Blic, 19.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Večno iste strasti prema vlasti
Večno iste strasti prema vlasti
Predstavu 'Osma sednica ili Život je san', čija je premijera u nedelju, reditelj Goran Marković uradio je kombinujući dva komada - svoj i komad Pedra Kalderona de la Barke.
Govoreći za 'Blic' o ideji da ukomponuje dva teksta koja nemaju mnogo sličnosti, Marković kaže: 'To je spoj dva dijametralno različita prosedea. Kalderon je jedan od mojih omiljenih pisaca a njegovo remek-delo 'Život je san' sam odavno želeo da uradim. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << 'Osmu sednicu' sam napisao pre skoro 10 godina, u najcrnje vreme i kao reakciju na mučnu atmosferu koja je vladala svuda oko nas, ali sam je zamislio kao lakrdiju. Sem naslova ona nema direktnih korelacija sa stvarnim istorijskim događajem.' Kako je 'Osma sednica' koncipirana?
- Preuzeo sam konstrukciju, osnovne situacije i prototipove junaka iz komada 'Život je san' i pretočio ih u suprotnost, u parodiju. Ono što kod Kalderona predstavlja poetski patos, u mome tekstu je izvor komičnih situacija. Šta kombinacija dva komada treba da donese?
- Simbiozom moje lakrdije i Kalderonovog klasičnog komada, probao sam da napravim nešto treće; nešto što nije samo bulevarsko pozorište, niti tradicionalna postavka jednog klasičnog dela već ima svoju novu vrednost. Ipak, cela ta kombinacija u krajnjem rezultatu naginje ka komediji.
Otkud to da ste likovima u komadu 'Osma sednica' dali imena naših poznatih glumaca?
- Likovi su nekako morali da se zovu. Nadam se da se moji prijatelji glumci neće ljutiti što glavni negativci nose njihova imena. Treba, međutim, reći da se ne radi o bukvalnim asocijacijama, da moji likovi nemaju baš mnogo veze sa svojim imenjacima iz stvarnog života. Koja je ključna nit ili neka osnovna potka predstave?
- Idejna osnova cele stvari predstavlja veza između mehanizama vlasti koji su slični u jako različitim vremenskim periodima. Od Kalderonovog doba, dakle od pre 400-500 godina (i onoga koje mu je prethodilo) pa do danas stvari se nisu bitno promenile. Strasti prema vlasti, opsednutost njome su u stvari isti. Manje ili više surovih igara oko nje je uvek bilo i biće ih. Stvari se ponavljaju 's tim što se jednom dešavaju kao tragedija a drugi put kao farsa'. Kalderonov komad je izvrsna poetska drama, a ja sam pisao nešto što je bulevar. Dakle, žanrovi su različiti, ali suština je ista. Nije li komad 'Osma sednica' zapravo i (duhovita) slika naših naravi?
- Zdravo je nasmejati se svemu što nas muči. Lično mi je, kada je reč o čuvenoj Osmoj sednici, ceo taj mehanizam poslušnika koji skidaju jednog a dovode drugog na vlast bio krajnje odvratan. Sećam se direktnog televizijskog prenosa koji je na mene ostavio više nego mučan utisak. Ali kada sam to uzeo za temu mog komada, opredelio sam se za komediju, ali ne samo za komediju naravi nego baš za - lakrdiju. Jer, kada se to spoji s Kalderonom, biće jasno da se ne radi samo o naravi nego o ljudskoj prirodi. U čoveku je duboko ukorenjena želja da vlada, da bude moćan, da dominira drugima. A to nije samo deo naše naravi, to je nešto što tinja u svakom čoveku. U kojoj meri ono što nam se danas dešava ima odraz u predstavi?
- Cilj ove predstave nije da provocira političke ili neke druge reakcije, ona je pre usmerena da zabavi ljude. Ovo postmodernističko doba, verujem, dozvoljava čudne kombinacije kao što je ova: prizemnog i uzvišenog, starog i novog. Iz toga bi trebalo da izađe nešto treće. Nešto samosvojno i autentično. Osećam da će ova predstava biti interesantna, provokativna i da će možda uspeti da sintetizuje nešto što je bilo, što jeste i što će još biti. A kako iz lične ili umetničke vizure gledate na sadašnji trenutak?
- Nisam čovek koji se bavi politikom niti razmišljam na taj način. Ali, po mom mišljenju, ovo je trenutak kada stvari, nakon ne tako davnog doticanja dna, počinju da se prikazuju u prilično istinitom obliku. Interesantno je da su sve države u našem okruženju, koje su stekle nezavisnost, upale u neku vrstu romantičnog transa i operetskog poleta kada je reč o nacionalnim osećanjima dok kod vlada nas prilična ravnodušnost prema tome. Javljaju se, naravno, i kod nas tvrde strukture i neke, rekao bih, mračne sile ali bar nema onog kičeroznog, jeftinog odnosa prema sopstvenoj naciji - što mi se, moram priznati, jako sviđa.
Tatjana Nježić
|
