Izvor: Blic, 07.Nov.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Važno je ono što ostaje posle gozbe
Važno je ono što ostaje posle gozbe
Neusmnjivo jedna od prepoznatljivih figura na srpskoj i ex-jugoslovenskoj sceni, i jedan od glavnih protagonista nove umetničke prakse, Dragoljub Raša Todosijević upravo izlaže u Muzeju savremene umetnosti. Retrospektiva obuhvata objekte, instalacije, slike_arhiva, crteže, akvarele, skulpture, plakate, oglase, tekstove, priče i jedini sačuvani video rad 'Šta je umetnost'. Todosijevićeva dela se nalaze se u kolekcijama u Beogradu, Zagrebu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Ljubljani, Stokholmu, Njujorku, Beču, Tibingenu, Veroni…
Šta znači naslov vaše izložbe u MSU 'Hvala Raši Todosijeviću' - vrhunac narcisoidnosti, egocentrizma ili nešto treće.
- Ja zaista nisam osoba koja umišlja da se ceo svet mora vrteti oko nje. Međutim, ako malo bolje razmislite o tom nazivu, ako usput imate dovoljno strpljenja ali i pristojnu dozu zdrave pameti, onda ćete shvatiti da čovek bez ega ne može biti čak ni dobar poštar a kamoli umetnik. Sa druge strane, u malim sredinama kao što je naša (i geografski i duhovno) ego je isključivo rezervisan za 'dobrog domaćina', oca porodice, odnosno za tupoglavog tiranina, vođu, gospodara, kralja, spasitelja, popa, itd... Ljudi bez integriteta, bez svojstava, traže oslonac u gomili u nekoj vrsti degenerisane sabornosti nad kojom vlada Bog otac i njegov Hitler na zemlji. Više puta ste isticali da vas naša sredina nije prepoznala kao umetnika ili makar nije dovoljno. Mislite li da vam se sada dovoljno odužila?
- Nikada mi nje padalo na pamet da se žalim ili prenemažem zbog toga što me, kako rekoste, 'naša sredina' nije prepoznala kao umetnika. To, 'naša sredina', može biti od značaja nekom akademskom mazalu, dvorskoj udvorici, kaputokradici... Gorditi se da te 'naša sredina' voli, ceni, kupuje, odlikuje, nagrađuje, kuje u zvezde jeste stvar lošeg ukusa, a to iole čestiti umetnik sebi ne bi dozvolio. Spinoza će vam tvrditi da se nagrade i priznanja daju robovima za njihovu poslušnost, a ne slobodnim ljudima. U jednom trenutku napravili ste omaž Pablu Pikasu. Zašto baš njemu?
- Rad pod nazivom 'Zovem se Pablo Picasso' je sve drugo samo ne omaž Pikasu. To je ismejavanje one socijalističke kulture, socijalističkog modernizma koji je u kasnom Pikasu i Henri Muru našao ključ za izgradnju jedne autistične estetike.
Da li ste levičar?
- Snovi o jednom socijalno pravednom društvu suviše često su završavali u paklenoj realnosti. No, snove o pravdi i pravici nisu izmislili levičari pa prema tome zašto bi neko morao biti levičar da bi sanjao o ljudskoj sreći i miru na zemlji. Kažete da umetnika čini 99 odsto talenat, a jedan odsto rad - da su obrnutu srazmeru izmislili netalentovani umetnici. Šta je za vas umetnost - gest, fikcija, majstorstvo?
- Ako neko misli da je umetnost zanat, neka otvori zanatsku radnju i neka tamo prodaje svoje zanatske proizvode. Ako neko misli da je umetnost stvar rintanja i da će na teškom rintanju stvoriti umetnička dela, taj se grdno vara. Već više od sto godina nema socijalne i kulturne relacije: majstor-kalfa-šegrt. Floskula o 99 odsto rada i jedan odsto talenta je deo jedno seljoberskog mentaliteta i to danas ne važi ni pri obradi njive. Suprotno tome, umetnost je jedan suptilan i gotovo metafizički proces rasprave o ljudskosti i duhu sveta. U seriji performansa 'Was ist Kunst' želite da provocirate negativno u čoveku. Agresivno udarate po stolu, čak povraćate, perete čiste noge prljavom vodom… Da li ste vi antiesteta?
- Koga zanima estetika neka otvori parfimeriju, butik za donje rublje ili neka osnuje katedru za akvarelisanje srpskih krajolika. Performanse pod nazivom 'Was ist Kunst?' sam radio tokom druge polovine sedamdesetih godina prošlog veka na raznim tačkama Evrope i oni se nužno ne odnose samo na zemlju u kojoj sam rođen. Umetnik uvek mora sebi ponavljati pitanje o tome šta je on, šta radi i, konačno, šta je umetnost. To je zaista bilo vreme pobune, razotkrivanje bede velikih društvenih normi, zatim autoriteta ličnosti, institucija, uverenja i sl. U parodijskom smislu anti-estetika je prababa estetike. Vaš ciklus 'Nijedan dan bez linije' jeste aluzija; na šta?
- Prvenstveno je reč o koncepciji 'rada u umetnosti', o smislu ponavljanja, o dogmama i kontekstu onih institucija kao što su privatni prostor, galerije, muzeji, bijenala i sl. Stara poslovica 'Nijedan dan bez crte' preuzeta i realizovana dosledno i dogmatski pretvara se u sopstvenu suprotnost i ukida ideju napretka. Hoćete li objasniti vaš hepening 'Bog voli Srbe' (Gott liebt die Serbien) u kome stolove za gozbu s pasuljom i pivom postavljate u obliku 'svastike'?
- Kod stolova u obliku kukastog krsta u pitanju su dva dela: prvo je događaj iliti sama pasulj-gozba, a drugo je objekt koji ostaje posle gozbe. Geometrijska forma koja pretenduje da simboliše ideološki ideal jeste fikcija koja ima malo čega sa stvarnošću. Figurativno rečeno, svi politički ideali su po prirodi fikcije, a život je nešto sasvim drugo. Šta 'svastika' simboliše to zavisi iz kog vremena i sa kog prostora tumačite njen smisao. Jedan čovek koji nije doživeo pojavu nemačkog nacizma, Drugi svetski rat i strahote holokausta, sigurno da će kukasti krst tumačiti drugačije od ljudi koji su na svojoj koži doživeli zlodela totalitarnih režima. Evropljanin iz prve polovine 19. veka sigurno da će u kukastom krstu prepoznati dekorativni element prisutan u gotovo svim kulturama. Totalitarni režimi stvaraju kič prošlost i nešto što je izvan zone aktuelnosti ugrađuju u aktuelnost. Je li vam ikad zasmetalo što je vaša supruga, Marinela Koželj, takođe umetnica, ostala u vašoj senci?
- Da. Da smo živeli u nekom uljudnijem i komfornijem društvu sasvim sigurno da ne bih sužavao prioritete samo na moju ličnost. Milena Marjanović
