Izvor: Politika, 22.Nov.2010, 23:38 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Važno ih je naučiti
Pravi vaspitač voli školu i učenje, voli da bude Učitelj i da prenosi znanje uz dosetke i popularizaciju
Kažu da se nedavno u nekoj od naših škola, u liku vrlo mladog „nastavnika”, pojavio džimrija iz starih, pregaženih škola i rekao deci: „Kod mene možete dobiti najviše trojku i četvorku, a za peticu znam samo ja!”
Anegdota veli da je ovaj opskurant iz savremene moderne škole proteran kroz šest meseci. To je verovatno, naša je škola deklaracijom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << proglašena za poligon kvalifikovanja a ne diskvalifikovanja!
Ko je taj lik dolutao iz one škole „pomenulo se, ne povratilo se”? On u školu nije došao iz ljubavi prema deci, i nema namere da ih vodi do odlike, do vrhunca mudrosti, jer on nema ili neće da ima dara za podučavanje dece. On ne zna da je profesor u stvari učitelj plivanja po uzburkanom moru znanja! (Stari prirodni čovek plivao je po rekama i barama, današnji čovek spoznaje pliva po moru saznanja.)
Ne treba profesor decu da natera da nauče napamet telefonski imenik. To nije znanje, to je spisak. On treba da ih nauči da uočavaju odnose, da rešavaju probleme, da se samoobrazuju i da umesto samoživog odlikaštva neguju timski rad, a povrh svega treba da im uliva nadu u viši smisao života!
Tek takav profesor i učitelj, čovek koji nije u rivalitetu sa decom, nego im je rezervni otac i majka, jeste dostojan 21. veka.
***
Oterali su, kažu, tog narcisoidnog konkurenta đacima „koji jedini zna za pet”. Međutim, ostaje ozbiljno pitanje, u kojoj su meri naši „prosvetni radnici” svesni svog zadatka da decu najpre nauče teškim tajnama znanja, pa da ih tek onda ispitaju, radosni ako đaci znaju, a i sami nesrećni ako ovi ne znaju.
Hoću li da kažem da je razred u kome je iz jednog predmeta „palo” 26 slabih ocena, na 29 đaka, bio marljiv pa učio? Ne. Čini mi se da je taj razred doživeo poraz, ali da je to istovremeno i poraz nastavnika. On bi morao bar krajičkom savesti da se upita: jesam li uspeo da prenesem na te jadnike ma i mrvu znanja?
Nisu svi predmeti podjednako bliski srcu đaka. Osim toga, đaci se dele u dve grupe: na matematske i umetničke duše, pa neki vole popa, neki popadiju. Dobar učitelj zato mora da osladi i omili materiju svoje nauke i svog predmeta. On ne sme da dozvoli da njegovim časovima caruju strah i mržnja prema onome uzvišenome o čemu on govori. Nužan je diferenciran pristup deci: ko taj predmet voli blistaće, kome je tuđ, skromno i pognuto će proći ispod visokih grana njegovog drveta...
Naravno da nije dobar profesor onaj koji poklanja ocene. On je u stvari ravnodušan. Da osim onog koji „jedini zna za pet”, i koji je sad iščezao iz naših škola, ima i neobdarenih i mrzovoljnih pedagoga najbolje znaju sami đaci. Mora se svaki vaspitač zapitati: da li na mojim časovima caruju strah i mržnja? Ako caruju, onda je to u samo tkivo škole prodro karcinom nasilja. Nije nasilje po školama ograničeno samo na spoljne oblike sadizma, onog fizičkog, nego ga ima i unutrašnjeg, svagde gde se časovi pretvaraju u moru većine učenika. Tamo caruje psihičko, duševno nasilje. Ono ne revoltira i ne budi na odbranu, nego sluđuje i vodi u beznađe i očaj.
Bio sam tokom svojih 77 godina života svedok najmanje četiri reforme školstva, i uvek se govorilo da nova škola stoji pred nama kao škola radosti saznavanja. Sad je vreme konzervativnog pristupa školstvu, ali to ne znači da se konzervatizam sme i može osloboditi uzvišene obaveze da deci pruži radost saznanja!
Pravi vaspitač voli školu i učenje, voli da bude Učitelj i da prenosi znanje uz dosetke i popularizaciju. On voli mlada bića koja su mu poverena da ih uzvisi do najviših sfera ljudskosti.
Raša Popov
objavljeno: 23.11.2010.
