Izvor: Vostok.rs, 15.Jul.2016, 20:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vatrogasac na Severnom polu
Pristalice Svetozara Miletića, ali i drugi misleći ljudi okupljali su se u kafani Bela lađa u Njegoševoj ulici. Za vreme Bahovog apsolutizma (1849–1860) policijski komesari ovde su redovno proveravali gostinske knjige, tragajući za došljacima iz Srbije koji su se družili s Miletićevim omladincima. Stalni gosti kafane i njihovi prijatelji, okupljeni za štamtišom (dugački sto za 10–12 osoba), potpaljeni alkoholom ili s previše kafe u sebi, vodili su beskrajne rasprave o političkoj situaciji, ali i kulturnoj sceni srpskog naroda.
Ovde su stizali i umetnici – Laza Kostić, Jovan Jovanović Zmaj, Jakov Ignjatović, Đura Jakšić... Jovan Skerlić, čuveni srpski književni kritičar i istoričar, rekao je jednom prilikom da u Belu lađu mladi pisci iz Srbije dolaze „kao na hadžiluk”.
Ovde se pivo uvek pilo iz hladnog bureta, dok su prehlađeni gosti svoju kriglu dobijali u zagrejanoj činiji. Kelneri u belim sakoima nudili su goveđu supu i jela spremana u plehanim rernama, tako da se meso pečeno ovde uvek razlikovalo od drugog u gradu. Držali su se pravila kuće da se sve posuđe drži kraj upaljene peći, da bi gotovo jelo, sipano u vruć tanjir, potpuno sačuvalo ukus. Gosti koji su po podne svraćali na vino ili pivo, ako su želeli, dobijali bi uz piće i besplatno meze – hleb umočen u mast od pečenja. Poslednji vlasnik Bele lađe nije hteo da dozvoli spremanje hrane na roštilju, smatrajući da je to sramna izdaja uobičajene evropske domaće kuhinje koja se već povlačila pred zakonima praktičnosti i sveopšte industrijalizacije.
O vinu i rukopisima
Hotel „Orijent“ nalazio se na uglu današnjih ulica Lasla Gala i Gogoljeve
Profesori, oficiri s Petrovaradina, činovnici i trgovci dolazili su u Lipu (ili Die Linde), koja i danas postoji i radi na istom mestu, ali na drugoj adresi, pošto je Lebarski sokak u međuvremenu preimenovan u Miletićevu ulicu. Ko bi u Lipu svratio oko pola sata pošto se oglasilo poslednje zvono u Velikoj srpskoj gimnaziji, svakako bi u kafani zatekao dugobradog, debeljuškastog gospodina u tamnom kaputu, kako sedi za velikim štamtišom, uvek na istom mestu, prelistavajući novine uz kriglu plzenskog piva. Bio je to profesor Vasa Pušibrk, dugogodišnji direktor gimnazije, koji godinama nije propustio nijedan dan a da ne svrati ovamo posle časova. Za sedamdeseti rođendan profesora Pušibrka, Jozef Oberning, vlasnik Lipe, dao je da se izradi posebna spomen-krigla sa slikama dvadesetak najviđenijih gostiju, uključujući i neizbežnog Vasu. Za razliku od većine poznatih kafana, u tadašnjoj Lipi nije bilo muzike, ali je bilo hladnog piva i dobre hrane – u svako doba mogao je da se naruči vruć perkelt (gulaš), paprikaš ili pajšl (bela džigerica) s knedlama. Muški hor profesora Isidora Bajića imao je tu stalni sto, pa se dešavalo da posle pića ili dva, na oduševljenje ostalih gostiju, horisti počnu da pevaju na sav glas, za svoju dušu.
Kafana Kod kamile ostala je posebno zapamćena kao boemsko mesto gde se okupljao vrh srpske inteligencije. Ovde je već tridesetih godina 19. veka predstave redovno priređivalo Leteće diletantsko pozorište. Za vreme bombardovanja Novog Sada 1849. godine zgrada je uništena, ali ju je vlasnik Petar Jovičić, čuveni Pera Kamila, odmah obnovio, i ubrzo kulturni život grada više nije mogao ni da se zamisli bez nje. U sali koju je tada mladi slikar Đura Jakšić ukrasio likovima srpskih srednjovekovnih vladara i junaka, za takozvanim profesorskim stolom okupljali su se Svetozar Miletić, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Đura Jakšić, Jaša Ignjatović, upravnik pozorišta Jovan Đorđević sa glumačkim zvezdama Dimitrijem Ružićem, Lazom Telečkim, i mnogi drugi poznati intelektualci i umetnici. Profesorski astal izdavao je i šaljivi, rukom pisani list koji je izlazio jednom godišnje, o Svetom Luki, 31. oktobra. Na naslovnoj strani jednog od sačuvanih primeraka piše da je adresa članova redakcije Kamila, Pisarević, Puž, Venac, Almoslino, Crni konj, Jelisaveta (poznate tadašnje kafane) a posle deset sahata „ima ih svuda”. Tu je i mudra napomena: „vino i rukopisi ne povraćaju se”.
Knjižar Luka Jocić, stalni gost, bio je zanesen pričama o polarnim područjima i isto toliko zaluđen vatrogasnom službom. To je dalo povod tobožnjoj vesti u Kamili u kojoj se kaže kako se Jocić namerio „da ide na Severni pol i da osnuje vatrogasno društvo među severnim medvedima, te da bude on na čelu tog društva”.
Luka Jocić bio je zanimljiva osoba i obožavao je da se kladi na sve i svašta. Jednom prilikom je, naglo ustavši sa stolice, uzviknuo:
– Hajde da se opkladimo da će sutra biti kiše!
Nad Novim Sadom tog dana bilo je vedro, bez oblačka, i, sem smeha, nije dobio nikakav odgovor od ostalih gostiju u kafani.
– Pa dobro – kažu da je tad rekao Luka – hajde da se opkladimo da sutra neće biti kiše!
Gospo’n Lukine opklade bile su sitne, obično u bocu vina za celo društvo. Imao je naviku da se s jednom osobom opkladi, na primer, da će pasti kiša, a sa osobom za drugim stolom da neće!
Restoran u hotelu „Orijent“
Prolaskom vremena, osipalo se društvo iz čuvene kafane na ćošku Miletićeve. Mnogo godina kasnije, 1924, jedan novosadski list tugovao je nad činjenicom da „bohema nestaje”, i da „na njihovo mesto ne dolaze drugi”, te da „se kult novosadske bohemije gasi i s tim izumire jedna od najlepših i najveličanstvenijih znamenitosti N. Sada”.
Seta plavetnih džepnih marama
U gostionici Kod tri kralja (Pašićeva 23), čuvenoj po ribljoj čorbi i kameničkom vinu, pretežno su se sakupljale zanatlije. Ovde je bilo sedište jednog od najzanimljivijih novosadskih udruženja – društvu „Gnjavator”. Društvo je o Vrbici, nedelju dana pre Uskrsa, skupljalo dobrotvorne priloge za sirotinju, a za „pokazani uspeh na polju veštine gnjavljenja” tokom cele godine uručivalo diplome istaknutim članovima. Tako na jednoj od diploma, ispod ukrašenog uzglavlja na kom stoji „Gnjavaža je duhovna masaža”, piše da društvo dodeljuje diplomu „svome uzornom članu gnjavatoru (pa onda prazno mesto za ime gospodina), neustrašivom poborniku gnjavatorskih ideja, vrlom jednomišljeniku, skromnom trudbeniku, dičnom gnjavidrugu”. Pečat i potpis stavljao je važeći Arhignjavator. Amblem društva bila je pomalo nadrealna ilustracija gospodina s isplaženim jezikom koga davi drugi gospodin.
Stotinak godina ranije, polovinom 18. veka, kada još nije bilo toliko gostionica, trgovci su se okupljali u Turskom hanu (danas se na tom mestu nalazi Matica srpska) a ugledni građani većinom u Zelenom vencu (na Trgu slobode, stara zgrada je srušena 1892. godine zbog gradnje Grand hotela Majer, i sada je tu Vojvođanska banka).
U Vencu se točilo pivo, pila kafa, mogle su da se čitaju bečke i peštanske novine ili igra bilijar. Jedan od gostiju bio je i čuveni Zaharija Orfelin. Ovaj pisac i bakrorezac u kafanskom društvu ipak je bio cenjeniji kao pisac knjige „Iskusni podrumar”, koja se bavila vinarstvom.
U tekstu „Šetnja po Novom Sadu”, objavljenom 1884. godine u časopisu „Starmali”, Ilija Ognjanović Abukazem se sa setom seća grada koga već tada više nema: „Sada su kafane pune mladih ljudi što se kartaju, bilijare i o konjima razgovaraju, i opklađuju ko će više čaša piva popiti, a prošla su ona vremena kad ’Kod venca’ u kavani video sam samo stare penzionisane senatore, umirovljene advokate i zimi besposlene ekonome, sa plavetnim džepnim maramama i starim cilinderima...”
Ide Paja Njora
Kafanske tuče nisu bile česte, ali ih je, razumljivo, bivalo. Tako je početkom oktobra 1802. godine u kafani Zeleni venac došlo do okršaja između drvorezbara Aksentija Markovića i advokata Jovana Kambera. Drvorezbar je pred svima žučno napadao advokata, pominjući u pretnji čak i silentiarius (zabranu advokatske prakse). Posle međusobnih optužbi za laži, Aksentije je tresnuo Jovana dvaput štapom po glavi, na šta je ovaj uzvratio istom merom. Jedan od gostiju je uspeo da Aksentiju otme štap, ali je drvorezbar zgrabio Kambera za kosu.
– Je li pravo da kod vas tolikih život izgubim? – vrisnuo je advokat u panici.
Sve je spremno za doček Nove 1924. godine
Među prisutnima koji su potrčali da ih ponovo razdvoje bio je i Zmajev deda, Jovan Jovanović Kiš. Međutim, tu nije bio kraj. Kamber je besno izašao iz kafane, ali nije otišao kući. Sakrio se iza obližnjeg zida i kada je Aksentije, ništa ne sumnjajući, najzad pošao kući, zasuo ga kišom sakupljenih kamenica!
Da bi bilo što manje ovakvih ispada, gradske vlasti odlučile su da se ozbiljnije pozabave pitanjem noćne policijske patrole. Za to je posebno zadužen čuveni Paja Njora, krupan i izuzetno snažan, i više nego pun poleta. Najčešće mu je bilo dovoljno samo da malo jače mlatne dva-tri obesna momka i da se celo društvo primiri. O Pajinim podvizima plele su se mnogobrojne preterane i iskićene priče, tako da na kraju obično nije bilo potrebno više nego da neko vikne: „Ide Paja Njora!”, pa da svi „uhvate maglu”.
Bilo je puno posla i za učitelje igranja u starom Novom Sadu jer su mnogi balovi i igranke priređivani u kafanama koje su imale svečane sale. Kao što to često biva, nova moda zabrinjavala je starije Novosađane. U tekstu iz 1866. godine novinar „Danice”, novosadskog lista za zabavu i književnost, piše, između ostalog, i ovo:
„U svim kućama – bile pune ili prazne – aranžiraju se i daju kućevna veselja, soarei i druge, možda i drugačije krštene večernje i noćne zabave, al’ koje sve jednu i istu težnju imaju. Svi hramovi mesojeđskih veselja stoje otvoreni. Sve kafane, i Zeleni venac, i Dva ključa, bez razlike postaju mesto gde se igra i zdravlje potkopava... Današnje devojke igraju bez odmora, bez daha, ponekad i četrdeset igara za svaki bal, a zatim odlaze kući sa glavoboljom, umorne, često i veoma bolesne.”
Mesojeđe je vreme između Božića i velikog uskršnjeg posta i, po običaju, vreme raznih proslava, igranki pa i maskenbalova. U „Enciklopediji Novog Sada” ostala je sačuvana anegdota o čuvenom glumcu Živanu Miliću koji se neposredno posle Prvog svetskog rata, o mesojeđu, tako vešto preobukao u otmenu mladu damu da je jedva uspeo da pobegne francuskim vojnicima iz Senegala koji su se s njim zadesili u porti Almaške crkve, i po svaku cenu hteli da mu „izjave svoje simpatije i ljubav”.
Novosadski „antialkoholisti” priredili su 1924. godine trezvenjačku priredbu koja je izazvala negodovanje birtaša i njihovih gostiju. Vrlo brzo pripremljen je protivudar – proglašen je antitrezvenjački dan u Novom Sadu! Sazvan je odbor za nacrt programa za „taj sveti dan”, a Udruženje birtaša i gostioničara dopremilo je dvesta buradi piva (uz sačuvan komentar da će se „količina ispraviti”, pretpostavljamo u kom smeru) i deset hektolitara vina „uz režijsku cenu”. Pozvani su i uvaženi delegati iz najvećih pivara (Vajfert, Bajloni, Apatinska, Bečejska i Čebska) i delegati iz Udruženja vinogradara. Zbog velikog zanimanja gostiju i učesnika koji su dolazili u Novi Sad iz Srbobrana, Majura, Sremskih Karlovaca, Subotice, Beograda i dugih gradova, odbor je uputio molbu ministarstvu da u vozovima koji su saobraćali na taj dan udvostruči broj vagona. Birtaši su obećali da će „kod sviju gostionica u Novom Sadu biti instalirane javne ambulante sa dovoljnom količinom sode bikarbone, kiselih paprika i krastavaca, a biće stavljena na raspoloženje i sanitetska kola, za svaki slučaj”.
Najveseliji dani za noćni provod u Novom Sadu bili su subota i nedelja, i prvi u mesecu, kada su službenici i nameštenici dobijali plate. Najbučnije se „teralo kera” uz tamburaše, dok su mirnije večeri proticale uz gitaru ili citru, i to uglavnom u nemačkim gostionicama. U to vreme žene noću nikada nisu ulazile u kafane, mada je za pristojnu damu bilo normalno da leti sedi u nekoj bašti finije kafane ili hotela, uz muziku, do fajronta u deset ili jedanaest sati.
Dosta često se dešavalo da po povratku iz provoda neki momak povede tamburaše i plati im da tiho sviraju pod prozorom izabranice. Kod devojaka je, naravno, bila stvar ugleda da joj sviraju što više serenada. Tamburaši su imali posebne pesme za ovakve prilike, poput „Ti već spavaš, zlato moje” ili „Tija noći, moje sunce spava”. Ako bi se noćni koncert kojim slučajem završio pesmom „Odbi se biser grana”, to je bio znak da se momak sprema da zaprosi devojku kojoj se udvara. Bilo je i slučajeva da odbijeni prosac noću dolazi pod prozor sa oproštajnom serenadom, i tada su se pevale samo tužne pesme. Najgora sudbina očekivala je preterane izbiračice – momci bi takvoj nesrećnici na sav glas mjaukali pod prozorom, dovoljno glasno da paklenom dernjavom probude sav komšiluk.
Autor: Nastasja Pisarev,
Zabavnik
