Izvor: Politika, 02.Apr.2012, 23:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vaspitanje u školama prećutno nestaje
Postoji međuzavisnost između socijalnog statusa porodica i načina kako njihova deca provode slobodno vreme
Istraživanja na uzorku osnovnoškolske populacije koja su studenti pedagogije Filozofskog fakultet u Beogradu obavljali između 2005. i 2008. godine pokazala su da deca najveći deo slobodnog vremena provode pred nekim od ekrana (televizijskim ili kompjuterskim) da godišnje pročitaju samo poneku knjigu obavezne lektire, da ih najviše interesuje štampa o ličnostima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sa estrade dok na razvijanje njihovog odnosa prema kulturnim vrednostima niko sistematski ne utiče. To je danas populacija srednjoškolaca i studenata o čijim kulturnim navikama i potrebama saznajemo iz istraživanja Slobodana Mrđe. Njegovi nalazi potvrđuju da je izostalo porodično i školsko vaspitanje kroz koje se razvijaju kulturne potrebe dece.
Vaspitanje u našim školama prećutno nestaje u poslednje dve decenije. Deklarativno ono postoji u zvaničnim ciljevima, ali je praksa sasvim drugačija. U dugogodišnjem nemaru prema vaspitanju i obrazovanju izraženom kroz odsustvo odgovorne i koherentne prosvetne politike, restriktivno finansiranje i nebrigu prema nastavnicima – dobili smo školu koja ne može da nadoknadi ono što porodica ne čini. Porodice su preokupirane egzistencijalnim problemima, škola je demoralisana, a mediji su, kao treća stranica trougla vaspitnih uticaja, zauzeli najveći prostor. Raskid sa dobrim sistemskim rešenjima i iskustvima ne garantuje razvoj kakav se priželjkuje. Na primer, iz škola su nestale ili su veoma retke đačke sekcije. Njihov cilj je bio da pruže učenicima mogućnost da se bave dramom, književnim stvaralaštvom, fotografijom, slikarstvom, filmom, da zadovoljavaju svoja specifična interesovanja i stvaraju. Mnogi naši poznati reditelji, glumci, pisci prve umetničke korake napravili su upravo u takvim školskim sekcijama i klubovima za mlade.
Promene u organizaciji slobodnog vremena i afinitetima mladih neminovne su zbog razvoja masovnih medija. Vreme koje mladi provode pred televizijskim ekranom i na internetu skoro da je isto svugde u svetu. Strane studije, kao i naše, govore da je prosek negde između tri i četiri sata dnevno. Postoji korelacija između socijalnog statusa porodica i načina kako njihova deca provode slobodno vreme kao i koje vrednosne i kulturne obrasce usvajaju. Siromaštvo je jedan od razloga zašto mladi retko idu u pozorište, na izložbe, koncerte, i zašto gledaju televiziju ili se druže sa vršnjacima. Ostaje otvoreno pitanje da li bi svoj mali džeparac radije potrošili na pozorišnu predstavu nego na piće u kafiću da im je od malena razvijana ljubav prema dramskoj umetnosti, na primer. Čekajući viši standard podsetimo se da svetske studije uticaja medija na mlade govore o dalekosežnim posledicama redovnog konzumiranja sadržaja komercijalno orijentisanih televizija. To su prihvatanje nasilja kao socijalno opravdanog ponašanja u rešavanju konflikata, smanjivanje osetljivosti na patnje drugih, vrednovanje uspeha ljudi iz kriminalnog miljea, potkultre. Naše, kao i druge medijske kuće tvrde da publici pružaju ono što ona želi da sluša i gleda i rejting gledanosti proglašavaju merom vrednosti. Zaboravlja se, međutim, da oni oblikuju ukus ponavljanjem i podržavanjem modela potkulture.
Državna briga o mladima izražena kroz prosvetnu politiku treba da obuhvati ne samo obrazovni sistem već i sve institucije kulture, uključujući i sadržaje medija sa nacionalnom frekvencijom. Nije u pitanju potiskivanje takozvane masovne kulture već omasovljavanje one koju nazivamo klasičnom. Ravnoteža između njih bila bi idealna slika. Za početak, saradnja pozorišta i muzeja sa školama sigurno bi dala dobre efekte. Nije retka slika da se u velikim svetskim muzejima vidi grupa osnovaca koji sede na podu ispred slika i prave beleške. Deo vaspitanja je i otklanjane straha dece da se neće snaći u nekoj „otmenoj” instituciji kulture, a suština je u familijarizaciji sa pravim vrednostima. To je proces koji traži stimulativno okruženje, a u tome je odgovornost države velika.
*Profesor univerziteta, doktor pedagoških nauka
Gordana Zindović-Vukadinović
objavljeno: 03.04.2012
