Izvor: Vostok.rs, 11.Jul.2015, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vaše veličanstvo, šta će mi imanje ako nema Srbije…
11.07.2015. -
Milić Stančetić, zemljoradnik iz Banovog Polja, preminuo je pre 20 godina u 105. godini kao poslednji i najstariji živi Mačvanin, vojnik Šestog puka Drinske divizije, učesnik balkanskih i Prvog svetskog rata, i nosilac Albanske spomenice i Ordena zasluge za narod.
Prvo odlikovanje je dobio za povlačenje preko Albanije i proboj Solunskog fronta koje je potpisao kralj Petar i regent Aleksandar, tri godine nakon završetka Prvog svetskog rata. Drugo odlikovanje >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << dodeljeno mu je povodom 75 godina završetka Prvog svetskog rata, koje je potpisao predsednik Slobodan Milošević.
Za stvaranje prve Jugoslavije Milić Stančetić je dao svoju mladost, a druga Jugoslavija mu je uzela 100 hektara plodne mačvanske oranice. Na Svetog Iliju 1993. godine Srbija mu je vratila zemlju i dodelila Orden zasluge za narod. Imao je tada 103 godine. Vraćena zemlja je pripala njegovim potomcima. Bio je i tad kao i ceo svoj život smiren i blagočestiv, uvek spreman da ispriča svoje ratne doživljaje koje je više puta slušao i autor ovih redova.
– Grme topovi, pucaju puške, ceo Maljen gori. Niko ne oseća ’ladnoću. Svi mislimo samo kako da ispunimo naredbu vojvode Mišića i isteramo Švabu iz naše Srbije. Kad u jeku borbe u naš rov, Šestog puka Drinske divizije, siđe regent Aleksandar, u pratnji pukovnika Krste Smiljanića, komandanta divizije. Raport podnese naš komandant Dragoslav Jovanović. Regent, šetajući rovom, obrati nam se:
– Junaci! Braćo! Ne bojte se! Pobedićemo! Isteraćemo Švabu iz naše zemlje!
Stade ispred mene i jednog mog druga Svetozara, koji je ostavio kosti na Maljenu. Obrati se meni, a ja prkosno stadoh mirno, isprsim se i čekam da saslušam šta regent zbori.
– Vojniče, odakle si rodom?
– Vaše veličanstvo, ja sam Milić Stančetić iz sela Banovog Polja, srez Mačvanski, okrug Podrinski.
– Koga si, Miliće, ostavio u Mačvi? – upita regent ponovo.
– Vaše veličanstvo, moja kuća je zadruga sa 43 člana i svi muški su mobilisani da brane Srbiju.
– Od čega živi tolika zadruga? – malo začuđeno upita regent.
– Vaše veličanstvo, mi imamo 135 hektara oraće zemlje, plus livade i šume.
– O, Miliće, pa ti imaš zašto da se boriš. Imanje ti je veliko.
– Jeste! Ali, Vaše veličanstvo, ja sam ovde da branim Srbiju! Šta će mi imanje ako Srbije nema....
Regent Aleksandar je napustio rov, kao i komandanti, ozarenog lica.
Miliću su navirale suze radosnice kad god je pričao o ratnim dešavanjima, a naročito kada je na Solunskom frontu bio kontuzovan od topovske granate. Odneli su ga u bolnicu i čim je došao svesti odmah je poželo da ide na front. Francuski lekari mu nisu dali, jer mu je srce bilo uznemireno. Ali, Milić je bio uporniji i odgovorio im je:
– Nije meni srce uznemireno zbog kontuzije, već zato što se ja ovde izležavam a moji se bore za Srbiju. Idem ja na front, a vi pišite u te cedulje lekarske šta ’oćete....
Proboj Solunskog fronta, Cerska, Kolubarska i sve druge bitke su dobijene, između ostalog i zbog ovakvog odnosa srpskog seljaka prema svojoj otadžbini. Iz Banovog Polja u balkanske i Prvi svetski rat otišlo je tri stotine muškaraca od 20 do 50 godina. Živih se kući vratilo 64. Najviše ih je kosti ostavilo na Kajmakčalanu u proboju Solunskog fronta 1918. godine, gde je Drinska divizija, a posebno Šesti puk, u kome je najviše bilo Mačvana, podnela najveće žrtve.
Milić Stančetić je u bogatom mačvanskom selu Banovom Polju ostavio brojne potomke, od vrednih zemljoradnika do uglednih naučnika. Banovo Polje ima oko šest stotina domova, a sa skoro 40 kuća najbrojniji su Stančetići.
Miomir Filipović,
politika
Izvor: iskra.co
