Izvor: Politika, 20.Avg.2010, 00:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Varanje smrti
Nedavna vest da je četrdeset američkih milijardera obećalo da će ostaviti polovinu svog imetka u dobrotvorne svrhe podsetila me je na jednu staru izreku koja kaže: „Postoje tri načina da se produži nečije postojanje na zemlji – da se napiše knjiga, da se zasadi drvo i da se postane roditelj, odnosno da dobijete dete”. Neki kažu da je to kineska izreka, neki je pripisuju drugim tradicijama, ali to u ovom trenutku uopšte nije važno. Ta izreka pala mi je na pamet zato što govori o >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << davanju, o poklanjanju, o vraćanju svetu bar nekog dela onoga što smo od sveta uzeli.
Naravno, taj proces se ne iscrpljuje navedenim aktivnostima i postoje i drugi načini da se naše trajanje na licu sveta produži i nakon našeg odlaska. Osim knjiga, verujem da se to postiže i drugim oblicima umetničkog stvaranja (slikama, skulpturama, muzičkim kompozicijama...) a i mnogi graditelji su svojim građevinama produžili svoje prisustvo u svetu. Sasvim je sigurno da postoji još raznih načina da se, da tako kažem, prevari smrt. A jedan od tih načina je osnivanje zadužbina, kao što je, recimo, Kolarčeva u Beogradu,
Na univerzitetima širom severne Amerike postoji ogroman broj zgrada, biblioteka, koncertnih dvorana, galerija i sala za predavanje koje su nazvane imenima dobrotvora koji su dali novac za njihovu gradnju ili održavanje. Na univerzitetu u Kalgariju, na primer, privodi se kraju rad na novoj biblioteci, koja će biti samo digitalna, i koja je nazvana po osobi, odnosno porodici koja je finansirala njenu izgradnju. Ne znam tačno njihovo ime ali znam da su još uvek živi. Ta porodica je poklonila univerzitetu 25 miliona dolara, a provincija Alberta je, u okviru svog programa pružanja podrške donatorstvu uložila istu toliku sumu. Na veb-sajtu nove biblioteke nude se preostale mogućnosti za sticanje prava donatora da se po njima nazovu razne čitaonice, sale za predavanja i druga mesta unutar biblioteke.
U prvi mah, kad sam čuo da će biblioteka biti nazvana po živom darodavcu, ljutito sam pomislio da je to sramotan odraz nečije taštine. Onda sam odlučio da prespavam (jer je jutro, kažu, uvek pametnije od večeri). I doista, probudio sam se sa izmenjenim stavom, odnosno sa uverenjem da darodavcima treba iskazati zahvalnost i nazvati njihovim imenima ono što su pomogli da se podigne. Malo taštine neće nikome naškoditi; naprotiv, takav stav može da podstakne i druge buduće dobrotvore kojima će od svega najviše prijati da vide svoje ime u nazivu neke kulturne institucije, galerije ili koncertne dvorane. Kultura je, na kraju krajeva, ono što ostaje, ono čime se mere uspesi ili neuspesi nekog perioda, i svako ko želi da ostane na ovom svetu najbolje će učiniti ukoliko uloži u kulturu.
Nakon objavljivanja pomenute vesti o američkim milijarderima da daju deo svog imetka moglo se očekivati da će naši milijarderi biti prozvani i upitani da li bi dali polovinu svog imetka u neke nedovoljno definisane dobrotvorne svrhe. Naravno da ne bi, ne bih ni ja da sam jedan od njih. Za tako nešto neophodno je da postoje određeni mehanizmi u finansijskom i poreskom sistemu koji podstiču na takve poteze i, zapravo, nagrađuju one koji – tako bar izgleda u početku – gube deo svog imetka. Ne znam da li su takvi mehanizmi već ugrađeni u naš sistem ili, pak, ako jesu, da li su i u kojoj meri razrađeni. To je, naravno, glavni aspekt priče o milijarderima: oni će dati obećani deo, ali za uzvrat će dobiti razne poreske olakšice. Oni su se, uostalom, i obogatili ulažući u stvari koje su im donosile najveći profit. Teško je poverovati da bi bilo ko od njih odjednom počeo da radi protiv sebe.
To važi i za naše imućne ljude. Niko nije lud da radi protiv sebe, ali će zato svako da uloži u nešto što mu donosi neki dobitak. Kada država nađe najbolji način da nagrađuje one koji su voljni da pomažu kulturu i umetnost, tada će darodavaca biti kao pleve.
Ne znam, možda se varam, možda naivno (kao i uvek) razmišljam o tome kako država i njen poreski sistem funkcionišu. Ono što znam jeste da izgleda da, ako ne grešim, jedino Cepter svojim ulaganjima u kulturu vraća deo svog dobitka. Ostale ćemo morati još da čekamo, nestrpljenje tu ništa ne pomaže.
Dok ovo pišem, prisetio sam se pričice koju je jednom ispričao Puriša Đorđević o nekom seljaku koji je lancem vezao psa za njegovu kućicu, ali mu nije ništa davao da jede. Kada su ga pitali zašto ga ne hrani, seljak je ljutito odgovorio: „Što da ga hranim? Neka lovi!”
Nisam sasvim siguran zašto sam se toga setio, možda zbog toga što se i država često ponaša kao vlasnik tog nesretnog psa. Naime, država često smišlja načine kako da nas optereti i veže lancima oko vrata, a onda očekuje da „lovimo” i budemo srećni što tako živimo. Niko to ne voli, bez obzira na to da li je bogat ili siromašan. Ali ako ne može drugačije, ako moramo da nosimo te lance, onda neka ih bar država skine sa onih koji su voljni da poklanjaju i samim tim ulažu u kulturu. Svako će tada biti u dobitku, čak i oni koji misle da neće.
David Albahari
objavljeno: 20/08/2010
