Izvor: Politika, 20.Nov.2012, 23:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vanpravna svrha međunarodnog prava
Oslobađajuća presuda Haškog tribunala hrvatskim generalima delovaće šokantno ne samo na Srbe već i na sve one ljude širom sveta koji imaju uvid u činjenice u vezi sa ovim slučajem i koji imaju elementarno osećanje pravde u sebi. Činjenica da neko ko je u prvom stepenu osuđen na preko dvadeset godina, u drugom stepenu bude oslobođen upućuje na paradoks koji bode oči. Ako se ovome pridodaju Tuđmanovi pred „Oluju” eksplicitno izrečeni stavovi o tome da problem Srba u Hrvatskoj mora >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << biti rešen njihovim progonom u koje je dati sud imao uvid; i ako se ima u vidu to da je srpsko civilno stanovništvo pod oružanom prisilom napustilo Hrvatsku, onda je nemoguće izbeći zaključak da je oslobađajuća presuda u potpunosti nezasnovana i da ona predstavlja sraman sudski akt, bez presedana u dosadašnjoj istoriji modernog sudstva. Ovim zaključkom ne želim da diskvalifikujem sve dosadašnje odluke Haškog tribunala: on je sigurno osudio nemali broj stvarnih ratnih zločinaca i bar do određene mere potvrdio neoborivi fakt da su svirepi zločini u međuetničkim sukobima na tlu bivše Jugoslavije činjeni na svim stranama. Ali ovo nije tek jedna među pogrešnim sudskim odlukama koje se mogu opravdati tačnom tvrdnjom da nema nepogrešivog suda. Jer predmet date odluke bio je jedan od najtežih zločina u modernom krivičnom pravu – unapred smišljeno i isplanirano bezočno etničko čišćenje. Tom odlukom je to etničko čišćenje legalizovano. Utoliko i ta odluka predstavlja težak zločin. Ona će ostati kao tamna mrlja, kao „crna rupa” na savesti čovečanstva. Stoga ona dovodi radikalno u pitanje ocenu sudije Teodora Merona da je Haški sud bio kamen-temeljac pravde, jer baca tamnu senku na čitav ovaj sud. Isto tako, očito je da ovaj konkretni događaj kojem je „kumovao” i Meron lično, ne može podsticati proces pomirenja između različitih etniciteta i država na prostorima bivše Jugoslavije, jer drečeća sudska pristrasnost ne može biti u funkciji razvoja toga procesa; štaviše, ona može unositi samo seme raskola među njih.
Presuda o kojoj je reč navodi svakako ljude da razmišljaju o karakteru međunarodnog prava. Već činjenica da međunarodno pravo nije unutardržavno pravo (zato što ne postoji svetska država) upućuje na njegovu krhkost. Pošto garant njegove nezavisnosti i nepristrasnosti ne može biti institut podele vlasti (koji je inače prisutan u modernim državama), ono u daleko većoj meri nego unutardržavno pravo zavisi od odnosa moći na globalnom nivou. U situaciji u kojoj vlada velika neravnoteža moći u svetu, kao što je danas slučaj, postoji ogromna opasnost da vladajući blok država instrumentalizuje međunarodno pravo u vanpravne svrhe, to jest da ga stavi u funkciju ostvarivanja svojih interesa. Stoga međunarodno pravo često nije sredstvo za ograničavanje moći, već proizvod same dominantne moći. Jer najmoćnije države, u težnji da ostvare svoje nezasite imperijalne ambicije ili da zaštite svoje štićenike, sklone su, ukoliko na drugačiji način ne mogu da realizuju svoje ciljeve, kršenju svih pravnih i moralnih principa. I njihove takozvane humanitarne intervencije predstavljaju oblik modernog varvarizma koji pravo jačega, to jest moć stavlja iznad prava.
No, bilo bi pogubno, ako bismo na osnovu ove ocene o krhkosti međunarodnog prava, počeli da radikalno sumnjamo i u samo moderno unutardržavno pravo. Ovo utoliko pre što neverica u unutardržavno pravo nužno povlači za sobom nevericu u parlamentarni sistem, pošto sama suština ovog sistema leži u čisto formalnim i univerzalnim pravnim pravilima igre. Štaviše, ta neverica nužno poprima oblik neverice u moderno doba jer je sama njegova bit data u pravnom formalizmu. U modernim liberalno-demokratskim sistemima sve može imati alternativu osim samih čisto formalnih pravila igre jer upravo na njima počiva pluralizam.
Potcenjivanje vrednosti prava posebno bi bilo pogibeljno u Srbiji čija demokratija još funkcioniše na nivou takozvane izborne demokratije u kojoj je na delu logika da pobednici na izborima treba da vladaju oslanjajući se uglavnom na princip legitimiteta, čime se derogira načelo legaliteta koje izbornim pobednicima nalaže da pri donošenju političkih odluka uvažavaju pravna ograničenja koja se u parlamentarnim sistemima nameću vlastima radi suzbijanja njihove samovolje, to jest „tiranije većine”. Stoga ne treba da zaboravljamo da nas nije bombardovao sistem pravne države već arogantna moć koncentrisana u okviru toga sistema.
* Direktor međunarodne filozofske škole Felix Romuliana
Slobodan Divjak
objavljeno: 21.11.2012.
