Izvor: Politika, 27.Nov.2012, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Valtazar je bio u pravu
Što se novca za lobiranje tiče, u igri su, po svoj prilici, bile velike pare
„Što se grbo rodi, vreme ne ispravi”. Ova sintagma, koju je čuveni pravnik Valtazar Bogišić još 1888. godine ugradio u Opšti imovinski zakonik za Crnu Goru, pokazala je aktuelnost i u slučaju preinačujuće presude Haškog tribunala, kojom su pre nekoliko dana hrvatski generali Gotovina i Markač oslobođeni odgovornosti za stradanja i egzodus krajiških Srba u vojnoj akciji „Oluja”. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Tribunal koji je presudu doneo „grbo je rođen”, jer ga je osnovao Savet bezbednosti umesto Generalna skupština OUN, kako je trebalo.Iako je pred tim tribunalom mogao biti gonjen svako ko je odgovoran za „teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. godine”, postupak nije vođen ni protiv jednog stranca za nedelo u toku NATO agresije na SR Jugoslaviju. I to je bila prva posledica njegovog „grbog rađanja”.
Za nedela u „Oluji”, Haški tribunal je bio u prilici da grbu učini manje vidljivom, jer je njegovo prvostepeno veće utvrdilo odgovornost pomenutih generala za udruženi zločinački poduhvat etničkog čišćenja u kojem je 2.000 građana pobijeno, 250.000 građana proterano i ko zna koliko njihovih domova poharano i spaljeno. Ova presuda je bila valjano obrazložena, a njena osnovna vrednost ogledala se u osudi Tuđmanove politike rata i strategije izgona Srba.
Međutim, drugostepeno veće je grbu tribunala opet učinilo vidljivom donošenjem oslobađajuće presude koja je izazvala: u svetu – iznenađenje, u Srbiji – ogorčenje, a u Hrvatskoj – oduševljenje. Za takvu odluku glasali su Teodor Meron iz SAD, Patrik Robinson sa Jamajke i Mehmet Ginej iz Turske. Protiv su bili Fausto Pokar iz Italije i Karmel Agius sa Malte.
Može li se drugostepena presuda objasniti pravom? Sudija Pokar u svom izdvojenom mišljenju kaže da je „presuda prvostepenog veća sa više od 1.300 stranica analize, jednim potezom preinačena u samo nekoliko pasusa, bez pažljivog razmatranja spisa i primerenog objašnjenja”, da je učinjen „veliki broj grešaka i pogrešnih konstrukcija u rezonovanju većine sudija” i da je „pravnosnažna presuda zasnovana na pogrešnoj interpretaciji zaključaka prvostepenog veća, na kršenju sudske prakse i na povredi žalbenog postupka”. Posle ove oštre a uverljive kritike većine u Žalbenom veću, više je nego jasno da se drugostepena presuda ne može objasniti uz pomoć prava.
A može li uz pomoć pravde? Pravedan sud daje svakome ono što mu pripada u jednakom postupanju sa jednakim stvarima i u nejednakom postupanju sa nejednakim stvarima srazmerno njihovoj nejednakosti (Aristotel). Ako su za zločine koje su činili srpski borci odgovarali srpski generali, onda i za zločine koje su činili hrvatski borci treba da odgovaraju hrvatski generali. Sud koji u jednakim stvarima sudi nejednako, nije pravedan. Zato se drugostepena presuda ne može razumeti ni uz pomoć pravde.
Šta onda ostaje u traganju za objašnjenjem oslobađajuće presude? Ono što naslućuje Karla del Ponte, kada kaže: „Ne znam da li je na presudu Gotovini i Markaču umesto dokaza uticala politika, novac za lobiranje ili nešto treće”. Rekao bih – sve to zajedno.
Što se politike tiče, ako je Amerika, kao gospodar globalne političke moći, mogla uticati na stalni i pravi Međunarodni sud pravde u Hagu da usvoji savetodavno mišljenje po kojem Deklaracija o nezavisnosti Kosova ne predstavlja povredu međunarodnog prava, sledeći „nepokolebljivu posvećenost SAD kosovskom suverenitetu i integritetu” (potpredsednik Bajden), još lakše je mogao uticati na ad hok i grbo rođen Haški tribunal da oslobodi komandante „Oluje”, koju je odobrila i američka administracija (ambasador Galbrajt).
Što se novca za lobiranje tiče, u igri su, po svoj prilici, bile velike pare. Prema podacima iz hrvatskih medija, za Gotovinu je izdvojeno čak 50 miliona evra. Pošto sud, po svom habitusu, mora da bude apsolutno nezavisan, objektivan i nepristrasan, lobiranje u sudskim procesima je eufemizam. A kada se za nešto što je ružno upotrebi kakva lepša reč, u ovom slučaju lobiranje, onda postaje jasno i ono Karlino „nešto treće”. E, to „nešto treće” je eufemizam za korupciju, shvaćenu kao zloupotrebu javnog položaja radi ostvarivanja materijalnog (novac i druge vrednosti) ili nematerijalnog (statusnog, karijernog, staleškog i sličnog) interesa, kako ovu pojavu definišu i dokumenti OUN.
Kada se sve sabere, Valtazar je i ovoga puta bio u pravu.
Zoran Ivošević*
*Redovni profesor Pravnog fakultetaUniverziteta Union
objavljeno: 27.11.2012.
