Izvor: Blic, 21.Jul.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Valja nam više raditi, a manje pričati
Valja nam više raditi, a manje pričati
I kako to obično biva, najzanosnije su neobavezne priče. Govorio je tako, tog vrelog popodneva, Mladen Nelević, glumac koji je ostavio traga na negdašnjem jugoslovenskom prostoru, o svome ocu i njegovom miru, ili, kako bi to Prust rekao, ponovo nađenom vremenu. Istini za volju, povod za ovaj razgovor svakako nije bio Nelevićev otac, već uloga Borkina koju, uz Miru Banjac, Peru Kralja, Svetozara Cvetkovića, Renatu Ulmanski i druge, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << igra u komadu Antona Pavlovića Čehova 'Ivanov', u režiji Nikite Milivojevića, a koji će premijerno biti izveden polovinom avgusta u okviru festivala 'Grad teatar Budva'. Pa, ipak...
'Kada vidim svoga oca od osamdeset godina pomislim da bih zaista bio srećan ako bih u njegovim godinama tako izgledao. Doduše, verovatno će ovaj moj posao, način života i alkohol ispostaviti svoj ceh. Mada, ne mislim ja samo na njegovo zdravlje i, recimo, dobar vid, već na to što on suštinski nije star. Ima u njemu neke naročite volje za životom. A nisu mu godine koje je nanizao ni malo bile lagane. Naprotiv. Prošao je sve muke i ratove kao i drugi ljudi njegovog godišta. Ali on je svojim načinom gledanja na stvari životu davao lakoću. Obezbedio je sebi mir, unutrašnji mir. Ja kao njegovo dete nikada nisam osetio težinu, čak ni kada smo se susretali sa konkretnim problemima. Danas, kada se osvrnem iza sebe i prisetim raznih događaja, uviđam kakvu je veštinu mira on razvio. Možda je razlog tome što je on po struci filozof, a možda jednostavno njegova priroda. No dobro, sada mi je ipak važniji moj Borkin u 'Ivanovu'.Šta je to što nosi taj lik, a što bi moglo biti važno danas za nas?
- Borkin je čovek, jedini u komadu, koji ima praktičan plan i koji se bavi konkretnim aktivnostima. On stalno nešto radi i nastoji da animira ljude oko sebe u toj čeholjevskoj dosadi. I to je ono što, ako stvari povežemo sa savremenošću, nama zaista treba. Jer, ako smem da kažem, to je ipak raritet. Valja nam više raditi a manje pričati. I, poput njega, imati ogromnu volju za akciju.
Međutim, Borkin, koliko je poznato, ipak ne ostvaruje svoje planove i aktivnosti?
- E, tu se sad vraćamo na Čehova i njegovu takozvanu objektivnu stvarnost koja je uvek faktor onemogućavanja realizacije. Čehov u svojim delima neguje tu nemogućnost nastojeći da nas nauči umetnosti trpljenja i spasavanja trenutka. Njegovi likovi, odnosno radnje nemaju vrhunac, nemaju ispunjenje, nekako sve propada u poslednji čas, sve propada, a niko nije kriv. Propada čak i lepota. Kako to propada lepota?
- Propada lepota Jelene Andrejevne, na primer. Vremenom neumitno bledi i odlazi, jer joj se niko ne posvećuje sa dovoljno strasti. No ono što mi se čini dragoceno, a primenljivo u tom komadu je način vođenja dijaloga. Ti likovi jedni drugima govore upravo ono što misle. Bilo da je ružno ili lepo. Prijatno ili neprijatno. Ali, u svakom slučaju za početak je važno reći ono što se zaista misli, odnosno naći načina da iskažeš misao iz koje će proizaći tvoja aktivnost. Vi probate komad na sceni Ateljea 212, premijeru ćete imati u Budvi, odnosno u okviru festivala 'Grad teatar'. Dakle, reč je o relaciji Srbija - Crna Gora gde su odnosi više nego zategnuti? Smatrate li da se u tom odnosu govori tačno ono što se misli?
- Uh, to je već suva i visoka politika. Naravno da je na tom polju jednako važno, ako ne i najvažnije, reći misao iz koje će proisteći aktivnost. Ali ja se u to ne razumem. Živeo sam u jednoj Jugoslaviji i na taj deo svoje biografije se ne žalim. Živeo sam potom i u drugoj Jugoslaviji, i ni na taj deo svoga života ne hulim, naročito ako u podsvesti imam lik svoga oca. I ne znam kako će se završiti stvari na relaciji između Srbije i Crne Gore. Znam samo da su i Srbija i Crna Gora starije od Jugoslavije. Dakle, to je nešto što postoji u istoriskom iskustvu. Ostaje nam samo da se prisetimo tih činjenica, pa da lepo procenimo šta nam je bolje. I da čehovljevski otvoreno porazgovaramo. A što se tiče toga da probamo u Beogradu, a premijeru imamo u Budvi, tu se nameću bar dve stvari. Jedna je da će se ista ta predstava igrati na redovnom repertoaru pozorišta u Beogradu, a druga da kultura zaista ne trpi ograničenja tog tipa. Pa, to smo valjda već dokazali nebrojeno puta. Sve što političari zeznu, kulturnjaci prvo moraju da trpe, a posle da ispravljaju. Šta su vam to političari pokvarili?
- Ako ništa drugo, dovoljno je samo to što su me 'iselili' iz Sarajeva. Možete li uporediti svoju karijeru pre i posle raspada SFRJ?
- U onoj Jugoslaviji, odnosno prevashodno u Sarajevu, nanizao sam pozamašan broj radosti ovoga posla, da ne kažem reč 'uspeha'. Ostalo mi je to vreme u lepoj uspomeni. Nema potrebe da pričam o tome da se bolje živelo i više radilo. Recimo, nedostaje mi film, na kojem sam nekad puno radio. Jednostavno, bio je to veći prostor, igralo se od Slovenije do Makedonije, u kojoj sada, nažalost, besni rat. Zaista, ko je to mogao pretpostaviti i u najcrnjim slutnjama. Ali, nema nazad. Kao deca smo često u igri govorili 'taknuto-maknuto'. I, šta nam je sad činiti?
- Otkud znam. Očekujem da će svi ti delovi opet biti jedinstven kulturni prostor, i to za našeg života. Igraćemo opet i u Zagrebu i u Skoplju i u drugim sredinama. Što se Slovenije i Bosne tiče, već su napravljeni neki kontakti. Možda su sećanja na ratne strahote još uvek sveža, ali nema nam druge nego da to prenebregnemo i počnemo da cirkulišemo normalno. Znate, politika nije moja oblast da bih je javno komentarisao. O tome znam isto koliko i svaki drugi građanin koji čita novine i gleda televiziju. Moje je, nažalost, da se prilagođavam uslovima koje mi budu izrežirali.
Tatjana Njezić
